Srbadija

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 6.

(цклене чаше) да се наније, па му не треба внше да сиса." Тек шго Комнен посиуша вииу давши му пити из оног путијера оно полеће за мајком. Кад то виђе најстарн син зажел>е да се и он из онога путијера напије, еда бн за мајком и братом полетио, али му бјеше жао оставити вјенчану младу жену ни јошт не загрл>ену, те се једва уздржа. Причају и то да виле више пута остану код каква момка п ш'њиме жнве као н друге жене са својим мужевима. Тако се прнповнједа да су у скадарској тамници била затворена три брата. Двојицу од њих пос.ијекуТурци а трећи — по нмену Вуксан родом нз Роваца у Црној гори — огме џелату мач, с'којим посијече џелата и јошт петнњу шестињу, те бјеж у Црну гору. У бјежању спази на једној главици те се

Гроб Вука ОтеФ. Караџића.

зовеВел.а гораул.ешанској нахији, ђе је огрнјало сунце те рече: ако се спасем и дођем жив дома огради ћу на оној главици цркву. Он се здраво поврати, и на оној главици како је био рекао ознда цркву, која се и данас у својој цјелостн налази именом св. Илија. Пошто је саградно цркву враћајући се дома успозна се с'једном вилом те ш'њом пође у врх Кома у пећину и живио је ту ш'њоме толико доба. У пећину, веле, унијела га је вила јер је така стрмен и провалија испод пећине да ништа допријети неможе што крила нема. Народ приновиједа по Вуксанову казивању, како су виле у оној пећинн нростирале спрама сунцу платно и свиту плаву и црвену ђе сваки дан виси по два три сата над вратлма од пећине. Вуксан био понио са собом у ону пећнну они мач као и све своје друго оружје, и народ приповиједа

да је ови мач нма 10—15. година сам и-пануо из оне нећине, на веле да је тада и Вуксан умро, јер да је жив — народ мисли да би га Вуксан опет приватио и у пећину унио. За вилу веле да је и сада онамо, и има много л>уди Црногораца (који о вилама вјерују ) да су виђали ђе стере нлатно и свиту и опет после двије три уре скупл>а. Ову пећину онамо зову „Вилина нећина." Веле да је од приђе у оној пећнни много више вила било него данас, да нх нема зато што се народ покварио грјеховима. 0 вилама у комској планини народ и данас пјева ову пјесну: Вила вилу преко горе звала: „Ој вилице моја другарице! „Да идемо на Ком на нланину, Да беремо јаблана с Љубана, ,. Да нијемо ноде сМаргарите, „Да гледамо Коиашнна града, „Како су ганрекрилиле чавке; „А то нјесу чавке прекрнлиле, „Него су то Клименачке главе, „Мартутнна и Ђелошникина, „И лијепа Иваноиа глава." За воду Маргариту веле, да се у њој внле купл.у и да су оне извнле ову пјеену и народ од внла чуо јеи научио. Виле се — ондашњн народ мнслн — вазда у планини около нзвора воденн и језера окупл.ају и тамо им је највећа н најмилија скупшгина јер се крајем вода не само купају н умивају, него играју н пјевају, и ова се мјеста зову „вилина игралишта '); а за „внлино коло" казују дајеупланини „Кључ" некаква љечбена нода коју народ зеве „внлин нзвор" или : „вилина вода". Влизу овога нзвора налази се као једно гувно које се зове „коло" (шнроко днјаметрично једно 20 лаката) на којему никад трава не пресушује, и ако нресуши свуда у наоколо опет у унутрености овога кола вазда зелена. Не давно — веле иђаше туда један чојек, па кад дође близу те воде спотаче му се кон. и он паде с' коњем те се једва ш' њиме подигне. Кад стнгне кући коњ му цркне кроз петшестданаа њему се осуши сва једна страна живота с' главе до нета, и болова пет година потрошивши половицу свога бића на попове и на калуђере, па на врачаре и врачарице којн му најпосле у књигама нађоше да су га виле ус.тријелиле, те га кутња чељад понесу на ону вилину воду и ту га оставе, а он — вели народ — да је у трн пута закумио виле иза свега гласа: „Кумим вас виле моје погестриме небом н земљом, па гором и водом и свијем изворима који се у овој планини налазе излијечите ме," н тако се виле на кумство и на побратимство

*) Народна пјесна: Шатор иеше Угри-Јаико На вилино И1 ралиште, А на в^чје вијаииште. и т. д.

ш икале ме у бешику златну, Пит але ме медом и шећером, Купале ме пролетњом роснцом, Завијале у невен цвијеће; Дароваше крила и оружје, И о грлу моћн од помоћи, Да ме пушка убити не може, Ннтн сабл.а нриватити меса.') У Црној Горн мнслн се, да у горостасним планинама у Кучима н Васојевнћима највнше има внла и да им је онамо право легло, н ево што у подлиску „Црногорца" (број 11. н 12. пр. године) нађох наштампано, да се онамо приповиједа: У Кучнма у шншком језеру (измеђ Црне Горе и Турске) долазиле су једном виле, да се по обичају купају; у то дође један ловац и украде једној вилн хал>ину и понесе је дома те у кућн сакрн. Кад вила нзиђе нз језера н не нађе хаљину, потече за ловцем у поћеру, и не могућн наћн ал>нну, виђе ловца млада и гојна, заљуби сеу њега, а он у њу, и до годнне роди му внла сина и шћер. Но кад једном не би дома, украде му вила аљнну н утече у планину, па послије устријели онога ловца. Сувише се онамо приповиједа, да се у Кому, у Медуну зарекао Комнен барјактар, да се неће женитн ни ђевојком, ни удовнцом, ни пуштеницом, него вилом. Матн га тада научи како ће он то вјенчање довршитн, говорећи му да отнде на Ђурђев дан у планину на Рикавачко језоро (јужно од Кома), ђе се тај дан купају виле, па која му се вила најбоља допане да јој украде хаљине са крилима. *) Он оде на 'Бурђев дан на Рикавачко језеро и евкрије се за један џбун од куда гледаше како се виле купљу, те украде хал.ине оној која му се најмлађа и најзгоднија учинила и побјеже дома. Вила одмапође за њим и дође му кући, и са њиме живјаше као друге жене, роднвшн му четнри снна и двнје шћерн. Дође доба да жене најстарнјега сина и заведе се коло међу сватовима. Комнен нуђаше вилу да игра, но она му рекне да бн играла али не може без хал>ина, које јој је он пониои закључао у скрињу, а кад би јој нх повратио да би поиграла кано тн твоме сину на свадби. Комнен се сажали на њу и даде јој хаљине, и она кад се обуче окрену колом три пута у наоколо, а кад би четвртом она узе средњега сина н ћер нод пазуху н нолеће ш њнм.а у јајеру. Кад Комнен то виђе поплаши се те упита вилу: „буд ли побјеже шта ћу ја радити с'овим најмлађим синчићем од сисе те у колнјевцн остаде?" а она њему: „Подај му — вели — из оног сребрног путијера

З ј Ове ријечи наиазе Се у једној пјеснн, коју ми је казао оглашени пјевач уз гусле РадеМишевић из Билећкога кадилука; ш пјесна ее налази у мојој збирци »јуначки херцегов. пјесана.« 2 ) Штета што у овој приповијетки не налази се какве су и од шта су биле ове крилате ал>ине, о којима сам ја ово првн пут у мом вијеку чуо.