Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

288

могао ништа урадити без сагласија државног совета а у исто доба совет је могао радити све без књаза. Исто тако, велики суд, није имао никакве важности у не — судским пословима, што му је пређе припадало: а државни совет у псто доба добије значај највишег, касационскога суда. Може се упштатл, какву власт није добио државни Совете у лицу његових чланова била је уједињена власт законодавна, извршна и судска: у њему су били и министри п судије, советници и администратори. Давидовић ограничавајући, оваким начином књажевску власт, поводио се по демократским начелима, која је врло јако поштовао. Али подчинивши совет и његова решења, народној скупштини, он је ваборављао, да се скупштина једном пли двапут у години скупљала и заседавала само по неколико дана; већином су чланови скупштине били људи прости, који се подају ласкању оних, који стоје више њих у власти, и државноме совету није било тешко задобити огроман утицај на њих тим пре, јер на ондашњим скупштинама још није било јединичних мишљења, већ су посланици свакога округа псказпвалди једно опште мишљење, а њихна су световања предводили сердари, који су били чиновници и подпуно зависили од државног совета, На тај начин устав није прекинуо борбу књажеву са вишим великашима, него јој давао још шире земљиште,

И због других узрока ова се борба није могла избећи. Књаз је имао истинских пријатеља у кругу Ддругостепених чиновника иу самоме народу, који су много озбиљније гледали на потоњу буну, а не онако, како је на њу гледао Милош и приближени му советници. То се није мимопшло а да се не обелодани одма. још на Сретенској скупштини. На овој скупштини, најважнији појав, после приступне књажеве беседе, бпло је не читање устава, који су примили бев икаквог претресања и на верност коме се заклели сви почињући од књаза до последњег кмета, п то одма пошто је био прочитан, па није било најважније световање о путовању књажевом у Цариград, јер су чланови народње скупштине правце без пкаквог околишења књазу рекли; „немој да пдеш господару! пошљи боље једног свога сина или брата“; но пајважније је било, што ни сам Милош није очекивао, неочекивана изјава народње мржње Стојану Спмићу п његовим једномишљеницима, Неки окружни начелници, неверујући обећању Симишћевом, како се клео књазу Милошу, спремали се да о томе говоре читавој скупштини. Такви су бпаи: сердар соколског округа Јован Мићић, капетан из Уба — Павле Даншловић, руднички капетан Илија Поповић п капетан ваљевски, Јовица Милутиновић; ув њих је прпстадо много кметова п чланова скупштине. Кад је Милош дознао,