Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

298

зимљу и раде њихови подчињени. На место тога, да управа постане боља и бржа, српска управа постане одуговљаченија, по у свој својој целини појави се мање сагласија, него-ли што је било пређе, кад су наредбе једнога Милоша извршивали неколико секретара. Народ не само да није потпуно разумевао ту збрку званичних одношаја, која св настани у његовој земљи, него је нису потпуно разумевали ни сами управници. Па како је сваки Орбин могао сада да се тужи на сваку радњу, коју је држао да је злоупотреба или нарушење устава, то мало по мало почне се укорењавати у народу навика парничарења, која је угрожавала, да се развије и преокрене у живу рану и кугу друштвену. Живот чиновништва одвоји се од народњег живота и потече другим путом. Тако назване Швабе били су приљежни руководитељи невештих Србијанаца и помагали им да усвајају аустриске бирократске Форме. Развије се сокачко живљење, ходање по канпеларијама, из којих по свршетку послова, навале у каване и у јавне булументе. Породичком живљењу чиновничком би нанешена одсудна пропаст. Све се ове промене одазвале и у народу. Сваки се позивао на личну слободу и већ се више није подчињао својим кметовима, како је то било пређе. Слободно уживање опште шуме и лугова повуче за собом непрестано намножење уштрба приватном имању. Поникну тражбине, због којих се морало трошити, издржање многобројних чиновника захтевало је значајне суме новаца. Те тако, на место добитака, које су очекивали од устава, добије се рђавих посљедица, које се нису исплаћивале маленим добитцима, скопчаним са новом улравом. Људи, који су били хладнокрвнији и мудри, почну да показују на рђаве стране устава; и ако пређе нису били задовољни управом Милошевом, сада се појави њих много више, који су били незадовољни уставом п новим управницима, чије частољубље и саможивни рачуни навукошв на Србију свуту несрећу.

Српски устав није само узбудио унутрашња неспоразумлења него још и спољна питања. Још онда, кад га је тек почео да пише Давидовић, Милош је често предлагао и себи и другима питање: Шта ће на рачун устава рећи Порта п Русијаг и у двоумлењу говорио је Давидовићу „пази куме, да се у чему непотакнемо; ти сам знаш с ким ћемо имати посла“. Но како Давидовић, тако и сви советници увераваху Милоша, да неће нико никакве пажње да обрати на свршавајућу се промену у Србија, јер је Србија самостална у унутрашњој управи. Кад је све било свршено, пошље књаз копију устава Михаилу Ђерману, који је овда био у Цариграду, па му препоручи да покаже тај препис Порти и руском посланству. Ђерман је био вешт човек и већ давно позтнат с руским