Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

296

ликом није дуго одлагао свој пут. Он се поче усрдно припремати, и желећи да помрачи путовање влашких п молдавских кнежева, наручи у Бечу и Лајпцигу ва се богато европско рухо, а за султана његову родбину, најважније чиновнике портине и оне који га љубазно дочекају, богате дарове. Пре но што ће се кренути на пут, он сазове о Петрову дану малу скупштину.- Народни представници нису били противни оддаску Милошеву, којл им је објаснио, да се том приликом мора покоравати вољи султановој, и слушати савете Русије.

У то доба стиже глас да је барон Рикман пошао већ у Србају. Морамо признати, да избор барона у томе послу небејаше тако срећан. Срби су се и пређе жалили што пм се нешиљу прави, чисти, Руси: Родофиникин, Бала, Недоба, Цукато, Орурк, Коцебу — ето то су имена на која је српско ухо навикла руска дипломатија. Сад опет беше Србима послат немачки барон, кога они по чувењу добро нпознаваху, да уделује у тако важноме послу, као што Срби сматраху питање о уставу. Због непрестаних одношаја Влашке са Србијом, знађаху Срби за сукобе Рикмана са кнезом Александром Гико и из којих овај последњи неумеде изаћи са чашћу. Гласови о тим одношајима долажаху до Милоша у увећаном облику, ион не упусти прилику да се не подсмене барону. Непријатељи Милошеви, који стајаху у непрастаним сношајима. са Рикманом, одма му саопштише како се Милош одазва о њему. Таким начином руски агент ишао је у Србију већ предубеђен спроћу њена књаза. Но он није био високог мшшлења ни о самоме српском народу. Његово бављење у Влашкој није му могао удшти добре појме о Румунима, па како су се ови још пре Срба стали ослобађати од турског јарма, то је барон држао да су ови последњи (Срби) још дивљији народ. Но он се жестоко варао: У румунским кнежевинама пред његовим очима стајаше вазда слика обичаја искварених вековним господарењем Фанарпота и нагрђених позајимањем најхрђавијих страна европскога живота; недостаци српског народа били су са свим другојачији. Ту владаше патријархадна простота живлења, нека суровост у обичајима и наравима п непримање свега онога што народ немишљаше да му је од користи. Румунско друштво није ни знало за препорођај, јер оно није било сачувало ни једну добру страну из основе старога живота; српско друштво бејаше далеко надмашније од румунскога тиме, што је пмало та добра својства, ма да се она јављаху још свеједнако у првобитном облику. Влашкој су моган користити и дипломатски шпретдуци, на које се бејаху тако навикли васпитаници Фанарпиотски, и замашна обећања у којима је тешко