Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

808

поздравима добродошлице, већ и песмама нарочито за тај случај спеванима п богатим даровима, поглавито природних производа. Старешине опет завидеше ономе дочеку, којим би Милош у Цариграду дочекан, завидеше и изливима Љубави народне, с којима би дочекан "Милош у својој кући. "Можемо рећи да су се од тога тренутка интереси жнежеви и народови с једне стране ш себична корист стађрешина с друге стране, потпуно поцепали између себе. Већ старешине нису се могле надати да ће у народу наћи саучешћа у своме послу; још лањски је устанак њима показао, како пх народ неће у томе подржавати. Сада се још већма ојача свеза између Милоша п народа. А међу тим глас, који распростираху сами непријатељи Мплошеви, показиваше правце на оне старешине, које су могле бити најопасније за књаза. По овим гласовима пвгледало је да су главе оних старешина погибију којих је бајаги хтео Милош да купи у Цариграду, биле вође: Аврам Петронијевић, Милета Радојковић, Стојан Симић, Ђорђе Протић, Тома Вучић Перишић, Милосав Ресавац п Лазар Тодоровић. Но Милошу није било никакве потребе да ови људи изглну. Он их није протерао са званија, но он је одет имао неограничену власт, јер је пао устав који бејаше обнародован на, Фебруарској скупштини. Лржавни Совет и попечитељи радили суп даље, но власт њихова не имађаше значаја; онп су били само извршиоци Милошевих заповести (7%). Но и ако је Милош задржао за се пређашњу власт у свом њезином обиму, опет се учинила знатна промена, у његовој радњи. Он је бпо сад сасвим други човек: не кидајући добру свезу са блискима, он није показивао ни оне живе наклоности, ни онога жестокога гњева, које је често пвливао пређе на оне, који су били око њега; он се одликовао неком уздржљивошћу, па и онда кад је излазпо пред народ; он се није већ поншжавао до ситничарског кућног економисања, није се више занимао ни оним забавама, које не доликоваху његовом високом положају; он се није више мешао у суђење, но је оставло врховноме суду — да сам суди п пресуђује; он није више телесно казнио људе који су га служили, што је често од пре радно. Да ли је узрок тој промени био сам пут Милошев у Цариград, пли су учествовади у то ма чији савети, на прилику руског посланика, као што сумњаху неки, — непријатељи Милошеви не могоше казати. Но та промена у његовој радњи, отела је од њих најжешће оружје противу књаза, лишила их је земљишта на коме би могли они поделити мегдан с њим — и тако цела 1886 година мину у средини унутрашњега мира за Србију; питање о одношајима књаза према старешинама, није се покренуло напред.