Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

910

од 2.000 талира. Значај и корист што је обоје скопчано са таком службом, примами многе да је траже за се, но Милош није могао задовољити све који су то желили, што је опет било узрок многом незадовољству. Но како му драго, управна радња Милошева, стекла је у то доба одобрење са стране народа. Само су три одредбе изазвале неке немире, но и с тима се помири народ. То су биле: забрана да жене носе старински накит око главе, накит, који је био тако тежак и грдан по своме кроју да жене нису могле под њим ни главе окренути; друга је забрана: да се не сме јести риба у месеце кад је велика врућина, јер је то у јужној клими било узрок многим смртним болештинама. и заповест да се деца „пелцују“. Већи део тих наредаба беху обнародоване на свето-духовској скупштини 1886 године, која је била сакупљена у зданију управителног совета. На тој скупштини би обнароДдовано: нацрт духовне власти у Србији и опредељај богословског училишта. Код митрополита беше заведена конзпсторија, као највиши црквени суд, са четири члана свештеничког чина п једнога секретара грађанског чина. Тада за директора свију школа у Србији би постављен Петар Радовановић и њему беше дата настава, како ће управљати школама. У сваком округу правитељство је морало имати најмање две школе; велика села која су имала и цркву, беху позвана да на свој рачун отварају школе. 13),

Добри одношаји између књаза и народа, држаху у страху непријатеље Милошеве; ти добри одношаји Милоша с народом ударише печат осторожности на све њихове радње и мутили су им срца њихова страшном злобом спрам књаза. Милош као да је знао своју силу није држао да треба крити више од народа учешће најпознатијих старешина у покушајима противу његове власти. Он заповеди Радичевићу да опише последњи устанак и да га печата у Аугсбуршким општим новинама одакле би преведен на измаку 1986 год., пу „СОрпске Новине“ '"). То распали оне, што су имали посла у буни и први од њих Симић даде пример емиграције из отаџбине. Под изговором разних кућевних послова, он измоли на неодређено време одпуст у у Букарешт, па ма да је и носио, звање државног советника. Но чим измаче у Влашку, он објави да је једном за свагда оставио Србију, јер мисли да није сигуран од умишљаја Милошевих; шта више одрече се ш од српског подаништва, п однесе харач Видинскоме цаши, па објави да је он раја Портина. Тим је он прекинуо све одношаје с Милошем, који би га могли уздржати као српског чиновника. Кад се настани у Букарешту, он узе вршити свакојаке поруке барона Рикмана и достављаше му непрестанце о томе, шта се ради по Ор-