Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

916

кашто преко те исте Аустрије а од времена Фебруарскога устава преко унутрашњих непријатеља Милошевих. Руски кабинет није држао свога агента у Београду за то, што је ограничавао своју радњу са Србијом заштитом, и до 1885 год. није се ни једном мешао у њене унутрашње послове. Но пре или после морало је се изаћи пз тога положаја. Тиме, што је Русија узела да заштићава народ, а не књаза, тиме је баш п обвезала се да брани права првога (народа) не само од спољних већ и од унутрашњих претензија. Она је могла у свако време пзаћи као судија, по чијем му драго позиву, ако је само тај позив бпо основан на народним жељама. Милош од своје стране поставши књаз и без Русије, није подозревао да дипломатски атенат заштитнице државе може контролисати његову радњу. Препирући св са старешинама, Милош није никако мислио, да ће онџ наћи потпоре у Русији; још је мање веровао у народни савез ш њима, Но у томе случају он је се у неколко варао. Читав низ „тромких“ „красноречивих“ беседа начичканих свакојаким обећањима, које је писао Давидовић, а које су тек у шме књажево читане на скупштинама, сакриваху од Милоша истински смисао његових одношаја према народу. Излазећи пред скупштине у сјајној паради, пред неколико народних представника, Милош је варао сам себе свечаном спољашношћу, и није ни подозревао како су пријемљиво земљиште могли наћи у народној маси унутрашњи непријатељи његови, који су се старали у исто време да нађу ослонца у Русији.

Руски кабинет, који није бпо особитога агента поставио у Србији, сети се ње по оним тужбама које је Протић био послао, и по достављању Спмићевом пз Букарешта. Петроградско министарство, неодговараше више од године на оно питање, које је Милош предложио Рикману какав би склоп управо жедела Русија да види утврђен у СрбијпР одазове се тек на крају 1936 год. п то незваничним путем. Живановић у својим „заппскама“ вели да је то било овако: „Кад се Милош вратио из Цариграда кући, он је чекао одговоре из Петрограда, но одговора не би. Дође п 1886. год. п опет никако одговора. Тада књаз написа своме агенту Михајилу Ђерману у Букарешт да запшта барона Рикмана: шта би од нашег посла Ђерман одговори да барон пема никаква извештаја. Тек на крају 1886 год. дође од Ђермана малено парче хартије, на по табака, савијено, Француским језиком написано. Ђерман јављаше да мујету хартију предао барон Рикман са заповешћу да је пошље књазу, да цо њој напшше устав. Е шта сад да се ради! Та хартија без датума, без подписа, без пелата, на Француском језшву, под именом „базис за Српски устав“. У