Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

821

тешко је могло бити, а да нема завидљиваца: њега су окривљивали, као да има безгранични уплив на књаза, и да он на зло употребљује његову поверљивост. Сви су знали да је он стекао много новаца, које је шта више остављао на страну. Мало по мало и Стојковића, стану оцрњивати пред Милошем, обраћајући његову пажњу на разне сумњиве поступке силистарове. Милош дуго није веровао у та опадања; но скоро му већ досадише и он, желећи тим да докаже, да не стоји ни под чијим упливом, постави Стојковића за срезкога капетана. Тек што оде Стојковић из Крагујевца, а то поврве његови непријатељи, да изнесу пред Милоша јасне доказе непоштеног владања некадашњег силистара. Милош мораде наредшти, да се прегледа кућа Стојковића, где одиста би нађено много књажевих ствари п новаца: скупа беше нађено на 30.000 дуката. Они што беху око Милоша узавреше на Стојковића, и узеше корети књаза, што је се поверавао такоме човеку. Милош заповеди да се отму његове ствари од Стојковића, но њега постави за надзорника свога конака у Пожаревцу. Стојковић, озлојеђен против Милоша, стаде га дрнити. Милош заповеди те му ударе 25 батина, и да га под суд због крађе. Наједанпут се Стојковић промени, и узе хвалити Милоша због његове умерености; но то је био само ширетлук којим он гледаше да завара местну власт, којој беше наређено да мотри на Стојковића да неби побегао из Србије. Тим ширетлуком достигне Стојковић своју цељ и побегпе најпре у Видин па оданде у Влашку. Кад дође у Букурешт, где је већ био Симић и Протић он стаде причати о Милошу таке ствари, које неби човек ни усну снио; зановеташе као да Милош мисли да се начини царем целога Истока, да он пакосно гледа на рускога цара и русске министре, и као да се стара како ће да се отресе једном те руске заштите. Он причаше чудне ствари и из приватнога живота Милошева. Наскоро стаде прикупљати око себе бегунце из Србије, Бугарске и Босне, и хвадисаше се пред свима, да смера продрети у Србију и убити Милоша. Он је о својој намери говорио тако јавно да за њу дозпа и Милош, који подмити другове Стојковићеве те га, примаме на границу српску, под изговором, да се договарају са својим једномисленицима, па га предаду у руке Милошевих људи. Стојковића отерају у Крагујевац и не издадоше га румунској влади која, за то протестоваше. Врховноме суду би наређено да прегледа радњу „бившег“ силистара.

У то доба посла Ингдеска у Србију свога агента, пуковника Ђорђа Хопеса. Он је био послат правце да буде код Милоша, чим је Инглеска хтеда да покаже, да она признаје српскоме књазу право,