Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

887

ликобританском. Долгоруков говораше, да руски дар од свију погрешака Милошевих, ту последњу најжешће осећа. Што се тиче унутрашњег стања Србије, то је кнез Долгоруки уверавао Милоша, да је се он из сопственог испитивања уверио, да Србија није баш сасвим никако у онаком стању, као што гледаху непријатељи Милошеви да, је пзнесу пред рускога цара. Радна трговина, цватећа земљорадња, задовољство народа, стање путова, школе , добро сазидане јавне зграде — све то доказује колико су злочесте намере оних опадача, који су окривљивали књаза, као да је тврдица, да брани монополе и разне злоупотребе — па с тога он, Долгоруки, држи да му је дужност да, о свему томе извести — цара. Но све то, додаваше он, није довољно да уништи хрђаво мнење о српскоме књазу, које усадише непријатељи његови у срце рускога цара. Цар, тачни извршач сваких погодба, захтева да се све обвезе, потврђење именом његовим, најтачније врше. Тако хатишериФ од 1880 године, извршење кога мораде Русија ујамчити, налагаше, да се установи сенат, и да се његови чланови не мењају, Но тај услов ни до данас не би извршен, и цар с пуним правом жели да види да се он изврши, то више, што се у тај сенат морају примити и оне старешине, које су урадиле различпе услуге отечеству за време борбе за слободу, па пмају право, да им то призна књаз и народ. Ти основни закони за управу, које је књаз решио да се обнародују, је су довољно јемство за опште добро и мир но осим тога, треба да се установи и сенат, јер то захтева буквал; ни смисао хатишерифа. Члановима сената, морају бити, оне старешине, које су учиниле највише услуга својој отаџбини. Из свакога округа, треба да се изабере по један сенатор и осим тога, један преседник и један секретар са саветујућим гласом. Да ни један указ књажев дотле нема законску силу, до год га сенат не потврди. Сенат у договору са књазем треба да определи дужности и плату чиновницима. Такође треба, сенат да потврђује све приходе и расходе земаљске и сва подузећа, која се тичу општих цељи. Сенат да мотри на владање чиновника, и да збацује оне који не врше честито своје дужности. Сенат треба да добија плату која му доликује; ту плату одређује сам сенал у договору са књазом. Што се тиче имена те установе то нека је књаз назове како му је воља: сенат, синод, народни совјет, државни совјет ит, д. Уз то кнез Долгоруки поднесе списак оних људи, које је руски цар желео да види у броју сенатора. По мишљењу Долгоруког, чак и у оваком склопу, положај књаза све је и опет важан: у његовим рукама остаје доста власти, да може уравнотежити значај сената; књаз је имао извршну вдаст, право