Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

952

Сјајном гостбом свршило се торжаство интлескога конзула 27 Јан, Опет се покрену мучан посао, писања устава и закона. На сами дан гозбе дође у Београд Хаџићев друг, Лазаревић, и 1-га Фебруара они заједно са аустријским конзулом, походише ЈусуФ-пашу, који их је питао; могу ли скоро свршити свој посао, и чије законе мисле узети за угледе Па онда додаде: све је то лепо! Но хоће ли се закони држати ивршити! Другл дан Хаџић отишав код Милоша у посету, дознаде од њега, да је дошло писмо од Вашченка руског конзула у Оршави, који је јављао да ће се, по заповести свога двора преселити на време у Београд. Тога дана доби Милош из Беча писмо од једног му оданог човека, у ком јављаше, да Аустрија шиље у Београд новога конзула, и да је за то звање наместила важног господина по чану. „Е сад ће, рече Милош и из Француске ко год доћи.“ Он похита те одреди комисију, која ће написати склоп совета; 6 Фебруара, та комисија доврши свој проект; 85 Фебруара он би поднешен књазу, да га потврди; код књаза је онда бпо Алекса Симић. Но Милош и не саслуша да се пројект до краја прочита, него повиче: „ја то ни сам говорио; нећу, нећу, сто пута нећу.“ Само Живановић и Радичевић узеше да поправе пројект по примедбама Милошевим. А међу тим стиже глас са аустријске границе, да је руски конзул већ пошао у Београд.

И ако је руска влада наместила свога оршавског конзула да тек само за време пробави у Београду, опет то је био само један од обичних начина, којих је се држала у то доба руска дипломатија, која се вазда чувала одсудних мера. Таком политиком, која неодговараше важности питања, која су се онда решавала на истоку, Русија је дала маха Аустрији и Инглеској да је предупреде-у Београду, где су оне већ више од године дана имале своје агенте. Да је се Русија користовала тим правом одмах после једренскога мира, пре свађе која се тако жестоко разпалила између Милоша и његових противника, да је она навначила у Србију за свог преставника 40века, који би из ближе знао, не само општи положај ствари на истову. него и местне интересе, да је она, узевши Србију под своје покровитељство, још тада узела на се бригу, не само о једном унутрашњем благостању народа, већ и о његовој политичкој будућности: онда нема сумње, њу неби могло предупредити ничије туђе мешање у судбину српске књажевине; неби се могао размимоићи руски каблнет и српски књаз, што од 1885 год. прими карактер личног непријатељства и ситничарских преппрака.

Лако је било видити да привремено напменовање Вашченка код