Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

961

основани на разним начелима, један је био потпуно конштитуцијонални, а у другоме се више огледаше абеолутизам. Мишлења су била различита. Лазаревић, Живановић и Радичевић паштили се да у свему сачувају пређашњу власт књажеву. Они је бранили ватрено; противници њихови нису им уступали ни у чему. Кад је била најжешћа препирка председник комисије ЈеФрем Обреновић устао је са свога места и сео иза Хаџића. Овај се окрене п запита га: да што је прешао Јефрем одговори: не питајте ме, ја већ видим како ствар иде, пи како ко мисли. Буди те ми друг и говорите за ме, ја ћу пристати на све ваше речи. Резултат ове препирке био је тај, да су једни поручили да израде устав Њивановић, Радичевић и Лазаревић а други Хапићу. Кад буду обадва устава готова онда су мислили да ће бити сагласија међу обема редакцијама. Таквим су се начином поделили аустриски јуристе које је Милош позвао да папишу законе Србији. Лазаревић је остао веран књазу који га је и дозвао. Хапић као више самосталнији и поноситији желео је да ограпичи власт кнежеву. Од то доба сви су сматрали Хаџића као човека који је припадао партаји опозиције. У самој ствари он је био најближи руском конзулу с ким је био једнога мишлења. Сутра дан после бурне седнице долазили су к њему ујутру: Вучић, а после ручка Јефрем да питају — је ли спремљен устав. Ето како су у то време најзнатнији преставници народа српског држали да је лако израдити устав! Но и сам Хаџић увеличавао је овај посао. Његови противници предали су свој устав 26 Фебр., а он радећи непрестано на том послу тек 9 Марта. У осталом устав Живановића, Радичевића и Лазаревића више је наличио на статистичке бележке тадашње српске администрације, него ли на кодекс који обухвата, права и обвезаности централне, обласане и местне власти. Хаџић наводи у своме дневнику два чланка из тог устава и говори, да се по њима може денити и цео устав. Тако п у првом чланку у првој глави о Финансији било је казато: „финанција је каса у коју улазе сви земаљски приходи и из које се чине сви расходи по одредби ењажевој,“ а у последњој глави говорило се: „чиновник који је дуго време без порока служио, има право да добије сразмерну пензију по милости кнежевој.“ Кад је тај устав био прочитан у комисији, онда, Лазаревић који је седео с десне стране иза Јефрема Обреновића подигао се и објавио, да другог устава и не треба, да је у саслушаном пројекту ушло све, што је необходно нужно за управу Србијом, и пошто је тако исказао своју мисао пође одати по соби из једнога краја у други. Хаџић је са своје стране протестовао противу таквога устава, говорећи, да ће с њим бити горе него и без икаквог