Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

976

ворили смо се да не идемо код Вогороди, но код министра спољних послова Нури ефендије, и кад му предамо наше приметбе да му кажемо ово: како је народ српски од оног доба кад га је књаз Милош умирио, вазда и свакад био веран султану, и у оно време кад су буне у Влашкој п Грчкој утишане, и у време кад је Русија војевала с Турцима јер су Срби тада низ Дунав шиљали Турцима велике количине помоћи у рани, због чега су Руси са обала влашки толике наше људе из пушака на лађама поубијали; како је Милош указивао помоћ Решид паши, и толико пута радио да се умири Босна, Албанија и Руменлија; како је тачно вршио све обвезаности, плаћао данак, и указивао љубав и гостопримство сваком Турчину који је прошао кроз Србију, и тако се свагда понашао према порти као веран и сталан њен приврженик. Даље, одлучили смо да говоримо о томе како је дошло време да се унутрашња управа Србије организира (уреди); како је књаз с народом и то скоро свршио, како му је од високе порте дошла заповест да пошље депутацију за ту исту ствар, коју је он одма и послао у лицу нас тронце; како смо ми верујући њиховим речима пробавили на празно шест месеца. Како нам јеу истини чудно да се наш пројект ни у што не верма, него нам се намеће акт нејасан и збркан, и што је најгоре који потире наша права, говорећи о некаким варошима и њиховим околинама; кад ми знамо да се за два месеца сви Турци из вароши морају иселити у градове, осим Београда, и то све противу хатишерифа. Даље како се у томе акту говори о некаквом капућехаји који мора да ради по султановој вољи, а овамо у хатишерифу стоји, да у Цариграду мора наставати наша депутација. Тамо се говори да књаз и чланови Совета морају давати заклетву на то, да не ће ништа радити противу „височајше“ воље, — кад ми знамо да смо дужни давати султанану данаћ. Даље, ставља се наша слобода вероисповести у зависност од патријара п милости султанове, а ми знамо да смо по хатишериФу добили слободу богослужења, која је била гоњена од како су Турци освојили царство па до последњих година, а ми знамо, да пмамо већу слободу вероисповеди него ли сам патријар, као: право имати звона, вршити литије јавно штп. Ми оваква захтевања не можемо послати кнезу и господару нашем, јер би га они разјарили. У остадом Порта треба да позна српски карактер. Треба да зна да су Срби кадри да трце, но само до неког степена, а више не. Ако смо ми овден чекали скоро шест недеља, п оставили наше службене пи домаће лослове, то смо ми оцет спремни да идемо одавде нашим кућама најдаље за две недеље, и намерни смо да молимо књаза да нас позове