Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

418

Обреновић, дознав чиме се свршио први поход у Београд и чујући да сам књаз саветује мир, положи оружје и распусти своје војнике. Над коловођама те побуне одпочне се истрага. Вучић јави Савету, да је Јован Обреновић признао, да је имао намеру побунити народ“ против Савета; неки од солдата казивали су, да су њих уверавали, да су бајаги Савет, руски консул пи паша држали Милоша у твожђу. Но саветници нису смели да сами суде Јовану Обреповићу и његовим саучесницима; они су увиђали потребу да се сазове народна, скупштина, то је одобрио п руски конзул. Шта више п они који су држали Милоша страну налазили су да је у таким приликама скупштина, не опходна. Савивању скупштине противио се само паша, позивајући се на покрете у Босни и Бугарској и бојећи се да на скупштини небуде о томе говора. Но и њега најпосле склони руски консул. Из сваког округа позвано буде по 10 људи, са пуномоћијем потврђеним судом; ти депутирци буду изабрани под утицајем Вучића. Заједно са тим депутирцима и војском врати се у Београд врховни заповедник, као што су званично називали тада Вучића, и доведе са собом 42 човека окована, који су примали учешће у побуни, и осим њих, Јована Обреновића, начелника јато динског Живка Шокорца, председника суда округа рудничког Марка Ракића, члана, истог суда Атанасија Михаиловића, начелника среза моравског Радоја Бињичанина, среза качерског Миленка Ђорђевића, јасеничког Живана Јоксимовића и писара среза моравског Јована Илијћа. За њих је састављена нарочита комисија. Савет изда јавну похвалу народној војспи од 29 Маја. Тог истог дана буде отворена и народна скупштина. Вучић Стојан Симић, почну пред скупштином окривљивати самог Милоша за ту побуну. Присталице саветника, викали су: „нека само дође овамо књаз и ми ћемо га затрпати камењем; сад ми видимо зашто нас толико година бије град; ми нећемо да нас више једе помрчина, као до сад.“ Вучић и Симић, по сведочби Хаџића, играли су главну улогу у тој скупштини; само су они могли стишавати раздраженост, која се појављивала код неких скупштинара. „Умирите се браћо! говорили су они, ако не можемо и даље трпети Милоша, ми ћемо, по хатишерифу и берату узети његовог старијег сина.“ Књаз није могао доћи у скупштину, јер су га Вучић и Симић држали под стражом. Они су питали аустријског конзула Филиповића, били он издао њима Милоша, ако би овоме испало за руком да умакне у конзулат, који је био према конакуг Филиповић им одговори, да он то никако неби учинио и да би они само преко њега мртвог могли доћи до књаза; па с тога саве-

СРБИЈА И РУСИЈА, 97