Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

417.

тако исто чланак: „Србли, нове заслуге и судбе у Унгарји отђ 1490—1886 год.“ у истоме зборнику за 1828, 1886—1840 год.

(7) Гласн, др. срб. са. књ. 11., стр. 280. „и тако Срби поведу Турчина... .“

(5) О судбини Срба који су се преседили у Аустријске земље, прошлога века, ја сам говорио у чланку: „Сербн вђ Австрти“, у „Русскомђ Вђстникће за. 1865 год. т. БПУП. стр. 258—814.

(У) Историја саобраћаја рускога народа с јужним Словенима, могла би бити предмет особитог истраживања, а матерпала, за то има доста. Од онога времена, кад су словенска племена, — названа у доцније време „Русима,“ ивишла, из придунавевих земаља, „где је данас Угарска земља и Бугарска,“ те до најновијег преселења Бугара и Срба у Русију могуће је навести много узајамних сведочаба о томе, да су јужни СОдовени и Руски народ не само са знавали своје племенско сродство, већ су се налазили у честим саобраћајима једни с другима. Кршћење Бугара, Срба и Руса утврдило је на дуго време ту свезу: црквено-словенски је језик општи за све њи и досада; старински рукописи редакције, бугарске, српске и руске, налазе се подједнако како у Русији тако и у јужним словенским земљама, јер је у њима језик готово један и исти; неби од јужних Словена заузимали су знатна места у руској превеној јерархији. Тако је митроподит Кипријан (18376—1406) био Србин; Тригори Цамблак (1415—1419) био Бугарин. Пошто су подпаде под Турску владу јужно-словенске земље, ми видимо повратне појаве: руска црква помаже српској и бугарској. Уплив црквено-еловенскота језика, с помоћу русвог елемента ширио се чак и на катодике Хрвате у Далмацији, који су одавно вршили богослужење на словенском језику, глагољским писменима. У првој половини ХУПЛ. века, кад се било приступило да се поправе славенске глагољске књиге, на њихов је језик имао велики утицај црквени језик преко руских унијата ; јер је труд старања около тога био сваљен нај Леваковића, па је било препоручено руском епископу холмске унијатске епархије, Терлецком, да исправи књиге. На сто година доцније, кад су изнова биде исправљане књиге, главни је раденик у томе послу био свештеник Караман, доцније задарски владика, који је у младости живио у Петрограду Он је увео у глагољске књиге руски акцент и његову су радњу одобрили четири свештена дица од руских унијата. На тај начин један и исти језик, употребљаван у црквама: руској, унијатској и православној, био је црквени језик и код јужних Оловена, који су служили службу божију на своме језику — језик католика, унијата и православних. Пратиоц митрополита Исидора, кад је путовао у Фдоренцију, Симеун Суздаљска, у опису свога путовања (1487) назива Хрватски језик — руским, а веру — латинска, разлику између наречија, северних и јужних Немаца, уподобљава разлици између руског и српског језика. Барон Ситизмунд Хербштајн, родом из Краине, бивши двапут у Москви (1517—1525) вели, да му је знање местног словенског наречија, које је изучавао у младости. било од велике користи у Русији. Други знатан Крајнац, Валтазар говори (1789), да је руски језик веома сродан с крајинским, да их је готово могуће рачупити за, један језик. Граматика црквенославенскот језика, коју је написао Омотрицки (1609) распрострла, се не само од Москве до Кракова и Лавова, већ и код православних Срба, ради који је била напечатана, 1755 год. по заповести карловачког митрополита Павла Ненадовића, и у католичкој Хрватској, ради којих је исту граматику превео