Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

488

су џод утицајем Француских установа: „тим више мн се морамо чудити, вели се даље у том писму, како је Давидовић са својим пријатељима могао свој таленат, — добро име, част и достојанство књаза српског парода изложити погрди. Дело њихово неће имати никаква значаја п предаће се по заслузи забораву. У ошште тај недотупаван устав сматрао се да је са свим одбачен. У писму из Београда, чуди се дописник, како стране европске новине сматрају Давидовића за човека, од највећег утицаја при двору. По речма дописника, Давидовић није никада био душом управе, па и сада нема велики утицај на дела државна. Сам Давидовић, који је после оставке преселио се из Београда у Смедерево, морао је да одговара у писму на уреднике српских новина од 7. Јуна 1886. Давидовић нарочито протествовао је против оних, који сравњују њега са Протићем. Давидовић је говорио да се Протић угледа на пољског књижевника Лелевеља, и позивао се на руске и турске дипломате с којима је имао посла да се увек старао да слољи интересе књаза са интересима народа (Новине Српске 1886 број 28). Осим тога ми имамо из познијег времена два писма: Живановића нечелнику просвете Исајиловићу и овота писмо Живановићу, поводом тим, што је Роберт Дипријан приписивао Живановићу разне интриге против Давидовића. Ево та оба писма од речи до речп.

Високородном 2. ЛДимитру Исаиловићу, началнику поп. просвешена.

Високопочитајеми господине! Један европски списатељ написао је у својој печатаној књиги о покојном г. Давидовићу и о мени сљедујуће: „Тивановић терао је своје увреде противу бившег министра (Давидовића) дотле, да та јеу њетовом прибјежишту натерао, да подпише једно званично писмо у ком оп пизражаваше своју блатодарност књазу за шедре подарке, учињене од овога његовој Ф8милији, одваја ствар своју од ствари бунтовника, год. 1885, а сврх свега од ствари србског Лелевела, Георгија Протића, ког раворителне планове и републиканску продераљивост он осуђиваше.“ Ја се немоту опоменути, да је покојни г. Давидовић игда таково писмо књазу писао: увјерен сам пак, да ја г. Давидовића нигда. нисам натерао на подпис икаквог писма, нит сам имао узрока, нит сретство икому ова насилија чинити ако неби могао додати да себи ласкам, да моим животом нигда ни повода дао нисам, да и ко и мањег а камо ли оволиког значења непоштење о мени претпоставити може. Будући је пак у српским новинама год. 1836. под 10. Јунија печатано једно отворено писмо на учредника с подлисом покојног г. Давидовића и у том писму г. Давидовић раздваја своју ствар од ствари г. Протића, ког он Пољаку Лелевелу уподобљава и спомиње зцедре подарке књаза, Милошеве к фамилији својој: то долазим на те мисли, да је речени списатељ нешто чуо о том писму, у новинама печатаному, и као што у пјелом трактату непријатељски о мени пише, пребацио је ово отворено новинарско писмо на писмо званично ко књазу, набапивши онолику љагу на мене, да сам ја г. Девидовића натерао на подпис онога писма, пак јошт у прибјежишту његовом, о ком на друтом мјесту пише да је г. Данидовић указом књажеским у Омедерево прогнан. Љелећи у одговору мом на историческе податке овог списатеља доказати, да писам ја г. Давидовића на подлис реченог писма натерао, које служи ко одбрани чести нас обојице, полезно би се послужио каквим доказом о том да је г. Давидовић из