Srbobran

I

СРВОВРЛН

г * + , * Џ г џ и ♦ ♦ № «■

ШШ НОВЕ СРПБКЕ11РКВЕ У СО, ОМАХВ НЕБР.

*****

У иеђслу 16. (29.) јуда о. г. иввршево је освевење нове српске православве цр кве у Со. Омахи, Небр., која је вапочета са градљом у октобру прошде годпне, а сада потпупо довршева. Има доста Срба и српскид друштава по Америци, што су у своје вријеме да. вадп добровоњие прндоге за њезнно подизаље, па је право да зпадну зашто )су вд давадп и да знаду да је црква готова. Црква је подигнута на ћошку 30-те и /,,С” удице, на јјткној странп г])ада 0маде, једном од пајдепших мјеста у окодпнн. Озидапа је од цигде п камена у дужини 56 нога а са одтаром и портом 80 нога, широка је 36 вога, а висока на средњој страви до крста 42 поге. Испод цркве је доњи епрат за шкоду, црквену 1 канцедарију п друге потребне просторије, са свим модерннм начпном као п једектричнпм освјетдењем. У црквп је икопостас врдо дијепо израђен и обојеп ио напрту свегатепиковом и у њему има 18 ведпкид пкона. које руком пзрацује иа цинку ђорце Травинскп, Рус, живопп1сац у Омахп, од којид су већ неке готове л то врдо дијепо и умјетнпчки израцепе. Тав потребпи намјештај у цркви израен је по нацрту и дпјепо п правидно .'аспоређсн по прквп, а по њему дијепи ■/покровац од свиде и кадифе у српским бојама: црвеиој, идавој и биједој већипом придови дарежљивих Срба п Срп ;пња, чпја су имена пзвезена са дијеппм рпским сдовпма и то по иарочитом нарту, које је свештеник Стијачпћ цртао . поручпвао. Намјештај и распоред у ркви, може се сдободно репп, да спада .еђу вајљепше српске цркве у Амерпци. )ко цркве су 3 „дота” са дпјепом гвоз■епом оградом ограцена, а ходници и 1 гепенице све од цемента направљени, хко да чине врдо дијсп пзгдед око прве. Са бдагосдовом Њ. В. Евдокима, Ар')епископа Адеутског п СјевероАмерианског из Њујорка, освепење је изврпо В-преч. протојереј Сава Војводин Цпкага, уз‘ асистенцију пречасне го■ оде свештеника: Георгпја Мпдосавље?.1|а из Канзас Сити, Канзас. Матеја 'јачниа пз Индиана Харбора, Инд., и ра 0. Стијачпћа пз мјеста. ИН)ва црква је посвећена Св. Опу Ни\^ : У. 'ЛуЗч прн освенсњу био је госп. Дмитар !Цдећаш, предсјсднпк црквене оп-

Писма наших добровољаца

Из Српства и Југословенства Наставак са д-ве стране. случај као што је онај изнет у — гој објави, али кад је већ нашем Др. Анте Павелнћ дао је изја- , напаћеном народу суђено да му ву у Хрватском Сабору да папу у чашн горчине што је данас исшта скупа са старчевићанском ппја не оуду уштеђене ни капи странком досадање гледиште на од братске руке, онда је право ционалног питаља и потпуно да сваки такав случај буде јавно приступа југословенском програ жигосаи. му Срнско-Хрватске Коалнције. ј Отворен злочин. Од последње седниЗначајно је да су овај корак . ц е Главног Одбора Српске Народпе Од-

истакнутог правашког преставннка поздравиле све новине у Хрватској осим поповске “Хрватске’’, што је разумлшво. Сама “Хрватска” јавља, да је правашкој странци приступио п познати срнско-хрватски борац Валеријан Прибићевић брат госп. Пуковника Прибићевића, којн се сада валази међу нама у Амерпцн. Исти лист јавља, да се је странка почела груписати још за жнвота пок. Др. Миле Старче вића. Ово је врло значајно и даде се закључити, да досадашње права шке страике. која није признава ла Србе у Хрватској више и не ма, до групе која се купи око пом. листа, а и та је група на кон цу свога живота, што се даде за кључити из самог писања истог, који своје гледиште баш не поставља тако жучно. Они, који су тобож “праваши” овђе у Америци, гријеше ако ми сле ДИ се једино могу опрати од аустријанштине ако се заклоне за праваштво, кад веле да су то. јер досадашња странка више не постоји, него се је здружила са осталим странкама, које раде исто оно, што и ми овђе у Америци: за ослобођење и уједињење Хрвата, Срба и Словенаца у јед ну јединствену демократску државу, слободну и велику. Српски ускоци из Милвоке. Под овим насловом опевао је Гу слар Перун полазак добровоља ца из Милвоке, како само он зна п уме. Песма нам је, на жалост, стигла касно за овај број, али ће мо је у толико раднје објавити у наредном броју. Жалостан случај. Скрећемо паж њу на данагању објаву Српске Народне Одбране у Џанстауну, Па. штампану на другој страни. Нема сумње да је жалосно и за сваку осуду што се и у данашње судбоносно доба могао појавити

ране С. Диевник устао је отворено про тпв Српске Народпе Одбране, служећи се у својпм пападпма свпма могућпм пеинстинама п измишљотпнама, које су његово сталпо оружје. Изговор за те панадс је оставка досадањег Предссдника, алн су цравп разлози сасвпм другп. Да је њему у нстпни стало до личностн цредседнпкове, он не бп отворено позпвао народ да не верује његовој јасној и разговетној нзјавп. Прави бол Дневпиков долази отуда што јс из Главног Одбора псиао његов власнпк, и то без своје оставке. Да јс то правн узрок, види се пз Дневииковог ћутања о томе факту. Он је у вези са Српском Народном Одбраном пзиео за ових неколпко дана безброј ненстпна, а ту истппу је стално прећуткивао, пз простога разлога што бп онда пео свет вндео шта јс правп узрок његове срдите немоћи. У својим пападнма Диевник се -ваборавља толнко да Српску Народну Одбрапу, ту српску вародну светпњу, пазпва „анархистнчким” удружељем н чпни најпедостојипје испаде против светле лпчности Милана Прнбпћевнћа. Коме (вс то треба? На то нам је одговорво аустрнскп „Народнн Лпст”, којв је у броју од прошле суботе (11-ог овог ме<еца) прештампао оба прва напада Днев ннкова па Српску Народну Одбраву, нарочито подвлачеки прп том реч „анархистнчки”. И тако је сад С. Дневпнк заокруглио своју „карнјеру”. Погато је снгтсматскп завацао амерочко Српство п савезе иападпма на Савез „Србобран”; ношто је снстематскп завацао Србе са Хрватпма, пападајукн све хрвтске средставнике Југословенског Одбора у Амерпци (Д-ра Бианкиппа, Доп Ннка Гршковпка и Мнлана Марјановнка); пошто је снстематскп давао матернјал аустриском „Народном Листу” за његов разорнн рад; пошто је Енглеску и остале наше савезнпке назвао „европскпм мароде рима” баш у трепутку кад су ови у Паризу доноснлн најповољнпје одлуке за нас; — он најзад назва п Српску Народну Одбрану „анархнстпчкпм” удружењем, а Милана Прнбпћевпћа обасу уврсдама какве му нису упућнвали нп самн аустрпскп п пемачкн лнстовн, који су га до еад једнпн напададн. Јер Мп-ана Прибпћевпћа није до сад папао, а још мање увредно нвједан грпски лист. С. Диевппк је првп којн је за себе приграбно ту „славу”.

и С. Д. Д. „Св. Нпкола”, којв је пзабррн за то на скушптнци. Ранб у оуботу дошлн су свештеннци ( 3 страие п снремили све за ос.всћење. V вечА била је велпка вечерња са бдег.пјем, па којему су чпнодејствовалв про хојсрсј Војводпк п свештенпк М. Сти јзчић. Било је прплпчпо народа, премда нашп раде до касно у вече. ■ Бпло је неколпко гостију са страпе, из Канза- Спти п пз других околних мјеста. Бпо г.ам је гост п наш чувени српскв гуслар .народниу чнтељ п српскп резервнп потпоручплк. »оспј Петар Перуповпћ. којп је за ову свечаност нарочито дошао, да је са јавор-гуслама увелпча, јер српска свечаност се не може ни замнслитп беа српскпх гусала. У недјељу у јутру, послије 9 сати, обављено јс освећење цркве, водоосвећење н литнја око цркве, а затпм се напунила црква дупком пуна народа, што нашпх, а што страних гостпју. У 10 сатп је отпочела лптургпја, па којој су саборно служили сва четпрп свештеника, а недавпо организовани хор овдашњпх српскнх младића одговарао је на јекте1 шје. Всћипа народа је тада први пут впт>ела, како саборно у цркви служе више српекпх свештенпка. Послпје чвтања св. Евангелија држао је проповпјед преч. Георгије Милосављевнћ — о подпзању. чувању, похацању и издржавању цркве. Проповијед је била кратка, али јасна н језгроввта. На „прнчастну” говорпо је нреч. Матеј Стијачнћ — о нашој матери Цркви п матери Отаџбшш. Свн су га пажљпво слушалп, јер је четае паглашавао наше најмплије биће — нашу роџену мајку, мајку Отаџбпну и матср цркву. На крају литургпје говорпо је протојереј Сава Војводпћ — о значају овог дана за Србе у опште и за пашу колонију посебно. — Послије проповијсди оца Војводпћа мјесни парох Петар 0. Стнјачић захвалпо је народу на посјети, а за тнм прочитао поздпав од српског посланика из Вашннгтона. госп. Љтбе Мпхапловпћа, у Коме измеџу осталога велп п ово: „Примпо сам ваш љубазан позив да прпсуствујем посвепењу православне цр кве у Саут Сајду Омахи, коју је подигда тамошња српска колонпја. Жао ми је јако што ми послови не допуштају да будем учаснпк при том богоугодном чину и да се заједво са вама помолпм Богу за лепу будупност 1 нагаег народа, за дуг жпвот нашег краља, за победу ваших бо-

раца протнв гпрапа н ненријатеља н аа иокој душе оних храбрих наших сународника, којн су положили живот на олтар народне слободе и уједиљења. Али ћу ја са мојпм осећајима бвти уа вас и уз заједничке молитве; ја вас мохим да придружнте моју молитву за напредак и слогу колоније „Св. Инколе”. Народ је бурно поздравио Краља и цосланика. За овпм је сљедовао отпуст, целивање крста, шкропљење воднцом и дијељење цафоре. Тачно у 1 сат по подне сав народ је изашао пз цркве и на улицп се уврстали у редцве, са музиком на челу, и пошлп у параду до дворане, гдје се тога дана имала одржатп забава. Поворка је бнла лнјепо пореџана н скоро сваки имао ,је у руци америчку заставицу. На првом мјесТу пза музике ишле су заставе, за швма друштва корпоративно и онда народ — све у двојне редове. За народом ишли су у аутомобилу свештепшш и гуслар. а за њима остали гости. У дворанн се је народ одморно и остао да чека вечер н програм, а некн су се и кунама развшлв, па опет у вече да доџу. За вријемо одмора свирала је чешка музика српскс п словевске комаде, а па род се је забављае. V вече у 7 сати дворана је бпла дупI ком пуна народа, било их је да нпјесу имали мјеста да сједну. Свештеник Петар 0. Стијачић отворно је забаву са говором и у кратко нрелистао нво рад, од почетка зидања цркве др данас, а то је од када је он дошао у ову колонију и основао царохију. Говор је таслушан у тишини и говорник поздрављен. Иослије ноздравног говора декламовала су срнска дјеца и то: „Празник” од Алексе Шантпћа, декламовао је Илија Угљешић; „Дижимо школе” од Змај Ј. Јовановииа, декламовала је Ружнца Новаковићева; „Изгннулим борцима” од В. Илића, декламовао је Славко Пејић. Дјеца су лијепо декламовала и народ нх је поздрављао по свршетку. Трена тачка у програму, коју су свн са нестрпљењем очекивали, била је: Гуслање н пјевање српских народнпх пјесама, од гуслара Перуновппа. Пошто га је свештеник Стијачип представво народу са неколнко лпјепвх ријечв, изашао је на позорницу наш младп српски гуслар, у униформп српског офвцпра п проговорио неколвко ријечи као објаш љење зашто он као српскп официр иде у ово тешко врпјеме но наше племе, да нам уз гусле пјев& н прича тужне пјесме по Америци. Усклицима в аплаузу није овло краја, а кад је говорник престао, настала је тишива, да се и муха могла чутп у дворанп, док не „вајечаше гусле јаворове”, а народ, нарочито они, који до сад нијесу пмали прплике да пх виде п чују, напрегиу уши, па сваку ријеч гуташе. Отпјевао је двнје народве ујесме, нове- из садањих ратова, а затпм говорио о мисијп српској. у којој је и он члан, као и о одласку иаших јунака у домовину. Позвао је све на устанак, а узео америкавску заставу. па је побпо на позорнпцу в вољубно. Првп се одазва позвву Илпја Мплојевиг., Херпеговац, који је дошао из Линколна. Небр.; он искочи на позорнпцу, узе заставу, пољуби је и стаде под њу. За њим су излазили још неки, а колико пх је и ко су, то ће се ваћи у гуслареву рабошу, којп он води н у који упвсује њихова имена. По свршеном говору свештеник Ствјачпћ му је захвалио на посјетп и на српском пожртвовању. Сад је слнједио завршетак програма, позорпшни комад „Бокељев сан у Америцп”, који су нашп младиви изучили п одигралп доста вјешто, јер „пад жандарма аустриских на позорпици” је иза звао сплан утисак на публвку, а тако исто и препирање рударево са жандаром пмало је утацаја на слушаоце и гледаоце. У комаду су учествовали: г.г. Јово Бољаковић, Борислав Вујичпн, Жарко Пејии, Васа Берисављевић, Милан Земупски и г-ца Дпвна Угљешићева, којпма припада хвала на труду. Послнје комада пастало је весеље в пгранка до пола повп, када се завршило ов<У славље српске колоппје у Со. Омахп. Поред моралне добнти било је п материјалне користи за цркву, јер јс послије свих трошкова, који су били доста ве ликн, остало чиста прихода 685 долара и 12 центи. Имена добровољних приложника изаћи ће посебно у паредиом броју овог листа, а пека је свима хвала. којп су ма чпме помогли да се у овом мјесту подигнс све тосавекп дом: црква и ткола.

Господиие Уредилче, Више писама сам до сада добио са пута, од добровољаца које сам пспратио, па сам добио и једно иа Хахвра, Француска, и једио вз Бпзерте, Афрпка те би желео да та два ппсма взнесете у Србобрану, да би побили немачке лажи да су траиспорти који су за Француску отишлп потопљени. Приложно Вам шаљем обадва писма, те Вас умољавам да их у целости донесетс. У нсто време када Вама пвшем послао сам им брзојавво 112 франака, које су прпложили следећи: по $10 Жива Габоров, по $5 Ненад Мплошевнћ, по $3 Пура Јакшић, по $2 Душан Форгић, Митар Јовпчпћ, по $1 Раде Мамула, Жввко Брусии, Петар Петрунић и Сецилиа Петрупић. Ујодно Вас умољавам, да ако је могуће и овај нрнлог изнссете у Србобрапу. Са поздравом и поштовањеЈ! Жива Габоров. Хавр, француска 29 маја, 1917. Драги Жпво, Могу ти јавитн да смо здраво п сретно данас овде стигли, на земљу наше славие савезпице. На океаиу смо били једаиаест дана. 27-ог смо се искрцали у Ливерпул, и оида жељезницом до Саутхемнтоиа, где смо се Тиноћ укрцали у други брод, п ево иас зором овде где чекамо да нас нрегледају, да лн смо здрави. А онда даље, које г,у тн кашње јавити. На мору смо добро провелн, осим што су Среда, Лаза и Јсшић били болесни; али сад нм ни враг ие фалн. Брод смо ималн прве класе, собе за свака четири п све што господи прппада. Канада није пи своје спиове боље нснратпла. Одмах кад смо прешлн пола океана, дочекани смо од неколико дистројера, који су лаџу пратпли све док пије опасност прешла; а тако пс.то и нреко Канала не дају Шваби пи ока отворити. Што се твче немачких веста, да хоће Енглеску глаџу да приморају на мнр, вемој да верујеш. Пролазећи кроз исту, видели смо више стоке него у Америци: иа све стране краве, овце и т. д„ а пољане као рај. Даклем само Швабе могу тако лагати и више нико. На расположењу смо ималн специјалпу жељезницу. Како тамо? Да ли се још који на нут спрема? пли ое још крпју за женске сукње. Ето то је све за сада, а док дознам 'где се будемо дуже бавили, јаку ти се о• нет јавита. ^ Сад примите искрени поздрав сви редом оа благословеног земљпшта наше

славне савезнпце Фравцуске. Твој А. Перишик. * Бизерта, Африка 25 јуиа, 1917. Драги Живо, Могу ти јавити, да смо иакон два месеца путовања овде стигли, сви фала Богу здрави и на миру, где мпслим да ћемо се Оавнта иеколвко месеци због веџбања. Хаљиие смо већ добили и обукли се, и кад први нут у варош одемо, одмах кемо се’ сви сликати в једцу вам послатп за успомену. Варош је иеколико километара од наших барака, баш на обали Средоземног Мора. Околина је доста повољна и здрава, а има иас фала Богу и доста на броју. Твоје пнсмо од 15 маја сам примио 20 јуиа у Марсељу, и веруј да сам се јако обрадовао, као кад сам добио прво писмо од куке кад сам у Америци био. Ја сам ти пнсао да нам пошаљеш једну слику. али тн гшсп ништа о истој напоменуо. Не знам да ли си оно писмо добио. На путу смо доста добро путовали, само је бало вруке по жељезиицп у Француској, а мало смо и ослабили, али ти знаш како је на путу. Све ксмо ми то овде надокнадити. Како је тамо код вас? Да лп има ишта новог? Да ли се још ико од наших овамо крепуо? Како сп прошао са регнстрнрањем? Ја сам читао да само до 31-ве год. имају да се пријаве, а ти си те године прешао. Исто нам је цвсао и Сам Грк, и нешто вели да сте добили за службу. Ако је тако, ја ти у име пас свију најсрдачппје чсстптам п жслим највсћи успсх да учинпш што најбоље знаш за зем љу п Председппка, који се за нас и Српство нрло много интересира и који ће по мом мишљењу водити главну реч нри закључењу мпра; и опда не водн бриге, све ће чпча Вилсоп у ред завести. У Парпзу излази Љујорк Хералд, и у њему смо читалн Вилсонов говор, који је био на Дан Заставе. На исти Срби могу много наде положити, јер он што каже то и чпив. Сад, драгп Живо, спремамо се да идемо у наше позориште, које се овде на лази, да се мало забавимо и кад год добијем времена, ја ћу ое јавити. А пстом се п од тебе падам. Сад прими искрепи поздрцв прво та, и онда сви редом, од твојих старих пријатеља. До виџења! Твој Александар Перишил, војпик 4 чете, 1. бат. Број погате 1917 Бизерте, Африка, Фравц.

ВЕЛИКА ДУША

С—и.

Наш свет тачпо зна ко је Милаи Прибпвевић, в оида му је дулшост да се запвта: Ко су та људн што га нападају? Каква је њихова прошлост? Од кад су у Амернци в зашто? Зашто оии иападају све што је Србину свето? Дужност је у опште сваког српског родољуба да озбвљио разквслв не само о оваквом држању једнога тобоже „српскога” листа, него и о своме држању према томе листу.

СРПСКА НАР. ОДБРАНА Моле се прилагачи да новац за Срп. Нар. Одбрану у Америци шаљу само ченом или упутиицом, и да уаек адресуЈу само оаако: ЗегБЈап МаПопа1 БеСепзе Кеавие о( Ашепса, 443 22 84. Ие» Уогк, N. V.

Једне новембарске ноћи, бли- | зу села Арматуша, смењивали ■ смо делове једног иашег прослав ■ љеног коњичког пука. Они се повукоше у резерву, на одмор, I а наши се распоредише по стра жарећим местима и рововима. Тишина је владала на целом сек тору; с времена на време њу би реметио пушчани пуцањ и фијук зрна. који би, како се то оби чно ноћу догађа, високо кроз ваздух просвирао. Седећи у рову, гледао сам у ову мрачну ноћ, коју не посети месец, а звезде екривене густим слојевнма облака, не расипаху свој блесак. Истина, природа, т. ј. оно што сам могао видети кроз ову густу тми ну. није ме занимала; узрок је томе стварност, јер она је била ту, н сва пажња ми је била управ љена крволочном суседу. Одједном зачу се из оближње јаруге пискање а за тим разговетно јау кање! — Станимире, послушни бога ти, шта то јауче? — Станимир се подиже мало из рова, ослушкиваше, па се спусти у ров говорећи: — Неко куче, сигурно пребије ио од куршума ! — и намести тор бицу, на коју спусти главу па на стави дремАње. Међутим, ја сам н даље ослушкивао јаук, а он је постајао све дужи и по неки пут тако јак, да ми је личио на урлик глАдног вука. Чешће се тако понављало у дужим и краћим жалосним звуцима, али већ јасније, тако, да се лепо разликоваше јаук и јецање човека! “Нема сум ње, човек је,” — помислих и зов не.ч Милоса^ва, једног плећатог смедеревца, коме наредим да оде до јаруге и види ко је и да га до несе код нас у ров. Снажии стас изби из рова, дохвати се чистине и изгуби се у мраку. Наста опет тишина, али из те тишине сваког секунда може се изродити страховити вулкан, јер једна' према другој леже иепријатељске појске, на растојању једва до •гри стотине метара, са запетим пушкама и митраљезнма, са стра

ховитим и разноврсним топовским цевима; све спремно, све слуша и мотри, само да грмне па да се створи пакао. . . Тишина. Ноћ. Нама борцима ноћ више доноси радости него дан. У њој се мало одморимо, свршимо многе послове, који се дању не могу пи замнслити: врши се сме на, копају се ровови, привлаче батерлје, праве настрешинце, до носи слама, јело, вода и т. д. и најпосле војник исправи слобод но своје згрчене удове п мишиће. Све се то ноћу постпже под запуитом густе мрачне копрене. Почех размишшати о томе како нам је сада мио мрак а колико зебње од сунчаног зрака ! Не бих веровао, али искусих. А како и да није, кад су дању у дејству све модерне паклене машине, ко је на разне начине траже своје жртве... Из овог размишљања трже ме светлуцање ракетла на многим местима фронта. Стражари припуцаше. Са обе стране чује се потмули тутањ, затим шиштање.. и грмне страховита експлозија! Припијемо се уз дуварове рова; чује се рапаво свирање парчади. Пушкарање престаде. Тишниа настаје још већа. — Станимир опет наставља дремање, по каткад отвара дремљиље очи, погле да шкиљаву свећицу у једној ру пици земљаног дувара, промешкољи се мало, па продужи дрема ње са осмехом и извесним блаженством на лицу. Сигурно се запео мислима у родни крај; привиђају му се зелене дубраве, родне њиве, цветне ливаде...; осећа мирис расцветалих воћкака... внди своју Мару како њиховог Мићу води за ручицу... У даљини се чује загушљиво шиштање. Некп магнетни и стра ховити притисак ваздуха. . и страшна грмну експлозија! Дим и пламен обави нас, затресе се све унаоколо, свећа се угаси, а ситна земља, као киша, проби на стрешницу. Станимир се трже, покуша да устане, клону и пригушено проговори: Ра-ни-ме...

ВроЈ 408 — Где? Како? — Је ли још кога? Питах редом све. Упалисмо све ћу; дим се разилазио. Неколико иојника прнтрчаше, превише га говорећи: — Није ништа, лака је рана, иди на превијалиште, сретан ти пут, а може ли сам? У здрављу да се видимо и да нас стигнеш код Београда... Рањеника одпедоше, други на ставигае разговор, ја сам их слу шао: — Мајку им бугарску, јесу скотови!.. — Море, додаје другн, то су подмукле псине, када се најмање надаш, тада су најопаснији. . . — Па они све подмукло и раде, јесу ли нас мучки и напали... — Доћи ће и њпма црни петак... — А чу ли, држе чак до Мораве, — поче Радивоје — дош’о чова истерао те из рођене куће, стао на праг па не да унутра... — А он ара ли ара : гата ти тамо не раде, чак се неки женили по Србији... — Ама, је ли Бугарнн од грама, уби га, они наше заробљенике све побију, а за рањенике не питај, нађу ли га, само процеде кроз зубе: “Притуци га, мамката му српска...” Од овог разговора скре те моју пажњу неко стењање које је све ближе долазило. Мало за тим лепо чух Милосављев глас: “Радивоје, дођи и помози ми донети овога несретника!” Отрчаше неколико војника и после мало времена донеше и спустпше пред ров једног бугарског војника, који је од рана и болова јечао. “Где си рањен брат ко?” пита га Радивоје. — “Оста ви, што га питаш — довикује Милосав — већ два дана није превијен, лежп у јарузи од прек јурашњег њиховог контранапада. — И као прави Самарјани приступише послу: превише га, дадоше му хлеба, па га однеше на превијалиште. Разговор се опет поведе. — “Их, нога му слом л,ена !” — '“Гладан”, — “Непревијен лежи у јарузи већ два дана.” — “Човек је брате, и ако је душман.’ Прекрстио сам се. Да ли су ово они људи, које пре дсеет минута хтеде побити бугарска гра ната?! Да лп су то они исти љу дп, који су били сресни да све муке, које подносе, долазе најви ше од Бугара! Мало час, разјарени као лавови, заричу се: да ће Бугарина од грама уннштити.. . Од куда сад тако сажаљење и братски пријем? О, српски сељаче, велика је храброст твоја, али је душа тво ја још већа! Недељко Пушеља коњички потпоручник. • (Ратни Дневник).

ДО ЗНАЊА.

Срп. Доб. Др. “Св. ђурађ” бр. 190. СССС. у Лебанону, Па. овим ставља до знања свој браћи члановима да од сада сваки члан мора присуствовати свакој редовној друштвеној седници, ко је се одржавају сваке друге неде ље у месецу у Два сата после под не Идућа седница одржаће се 12. августа и решаваће се о важ ним стварнма. Који члан не при суствује седници, глобиће се са 25С како то прописују друштвена правила. Васо Вранешевнћ, тајник. I и1111ПШ111Ш111111111Ш111111!1Ш|1Ш11ШП Шиљање новца у стари крај Саопштава се свој браљи СрI бима, Хрватима и Словенцима да је најбоље и најсигурнијв

! слати новац у стари краЈ преко Српског Црвеног Крста у Женеви. — Адреса: СгоЈх Коик« Зегћ-е, Вигеаи 4е гепзеЈвпетепи I Кие Милу ОепАге, 8шеае, Еигоре. Новац треба слати у чеку који гдаси на швајцарскв франке, а у жисму треба означити тачну адресу оног* коме се новац шаље. алт1111т11111111!1М11шт11М111Ш111пш