SRĐ

— 92 —

Била је то нагла љубав, нагла љубав! Као тропскн цвпјет за једну ноћ се развила пз малог пуиољка у широки цвијет. Папига је около летјела међу зеленилом, кљувала ио богатом намјештају и ружно кричала. Кад сам хтио поћи, сјела би сигнорина Лујза на столац, рукама покрила лице и брисала свијетле сузе. — »Срце ми говори« рече она »да ће даиашња срећа за мало трајати, да ће угинути ваша љубав, сигноре Батиста, и да ће за кратко вријеме заборављена бити снгнорина Лујза убога сигнорина Лујза!« Ја сам тад говорио, што се збори у таквијем приликама. П. Далеко у округ простирала се широка равница, својина краљева. Доклен је око допирало, не бијаше пишта друго видјети до ли пустињу. Само тамо према сјеверу расла је шума старијех крошњатијех букава, из којијех је вирио врх краљевога дворца. Овамо је долазпо владар у прољеће, проводио вријеме под древнијем деблима и одмарао се у краљевском сјају. Око њега су врвјели у злато обучени дворјаници. Али јесени је било све празно, запуштено, и у дворцу је владала гробна тишина. Давно су већ хтјели препредени шпекуланти, да закупе широку пустињу, те да намјесте у њој творнице алн Његово Беличанство не хтједе је продати. У тај крај сам радо долазио. Једина радост, коју сам из својијех обшшијех доходака тад имао, био је кон. сиве длаке. Много пута сам дојашио на њему у ову пустињу. II кад је било око мене све тихо, и још кад се коПита коњска не чуше на мекој ливади, тад бих заијевао, а моја је пјесма одјекнула преко равни, кроз иланииу до плавога неба. Туда излетјела би из осушенијех грана каква птица, те плахо нобјегла, не хтјевши послушати моје ијесме, за којом је све негда чезнуло. Тако сам био туда други дан послије оног, кад сам склопио свезу с Лујзом. 0 како то све долази! И не надасмо се том успјеху! Па откад сам се у њу заљубио? Данас сам већ увидио, да већ од онда, кад сам је први пут угледао. Камо сам обрнуо поглед, свуд сам видио дивни њезин лик. Из гша-