SRĐ

— 94 —

<

Затијем мучећ дојезди сасвијем близу мене, управи се у евојем седлу, пружи своје руке и обави их око мене — а на лицу сам осјетио жарке њене усие, пешто меко, свилено, јасно! — „Послије шест тисућа годипа видјећемо се опет!" Кад сам подигао очи, била је већ далеко тамо на равнини. Коња је жестоко гонила, њезина хаљина вила се по зраку, док се није изгубила у магли, која се около спустила. Ја сам остао сам, сам са својијем срцем, које је обузела нека тајанствена жалост. Убога Лујза! Њена слика је ишчезла из зрака, из неба, из преплетене траве, ишчезла може бит и из срца мојега!

Јесенски вјетар је бријао кроз пустињу. Тад је у мом срцу била јесен и оштар сјевер расијао по њему неописану незадовољност. Jlarao сам, морао сам лагати! Часописи су доносили занимљиву новост, да се је Батиста, пјевач код краљевске опере, заручио са лијепом и дивном примадоном, госпођицом Лујзом. Међу пријатељима смо пили шампањац, те сликали у најсвјетлијем сјају будућност. Ја сам пак морао лагати и заједно с њима зјати. Али сам се отргао од ове чете и отишао у пустару, да ми јесењски вјетар расхлади вруће чело. И данас је дојашпла нреко равнице на својем бијелом коњу и за њом се вила дуга хаљина. У лицу сам јој читао њеку жалост. — »Заиста не знам, зашто сте данас дошли« зборила је она срдито а на челу јој се накупише боре; »не ћу више баш ништа с вама говорити. Говорите с оном прекрасном и небеском вашом Лујзом«. Љутито је ударила бичем по коњу и у трци се упутила иреко равни. Неизрецива страст је вирила из моје душе, и ја сам јурио за њом тако, да се коњ дотицао мекога земљигпта. Али је нијесам могао стићи; напосљетку ми се скрила у густу шуму, која се стерала око краљевога града. За мало, иа сам се и ја ондје нашао. У духу сам се закљињао на све могуће начине, да мора постати моја! И заборављена је била Лујза, заборављен цио свијет. По земњи су лежале зелене гране, гу-