SRĐ

— 166 —

није разних неделних и нразничних нараввучителних поучениј, Цвјетник, ра mnogo prigodnijeh Слова; takogjer pjesma Бој змаја с орлови, i ako se može nazvat tragedija: 0 емерти поеледнаго царја српскога .Vpoiria. ра još Стихи о воспоминанији смрти, i Пјесни. Osim pomenutijeh ima još spisa teološke i istorijske sađržine : Тјело теологическоје (u sedam svezaka), Описаније соборов от восточнија церкви пријемљених, Историја о раздељенији церквеј восточнаја и западнија, ра је napisao i Дјела Теофана ГТрекоповича, архијепископа новгородскаго. Opisao је i istoriju i doživljaje svoga putovanja u Мореплаванију. Gore spomenuta djela većinom su teološke sađržine, a od istorijskih najglavnije mu je djelo: Историја разних славенских народов, наипаче Болгаров, Хорватов и Сербов. Na ovoj је radio punijeh osam godina. U ovom djelu brani srpski narod od njekijeli neobjektivnijeh pisaca, kao: Orbinija, Frešota i Difrena. On je zahvatio ovijem djelom cijelu srpsku prošlost, i ovom istorijom najviše je izašao na glas. Još je pisao i7, istorije: Краткаја Серблији, Расији, Босни и Рами краљевстЈз историја i još nmoge druge sitnije spise, koji još nijesu ugledali bijela svijeta a koji svi svjeđoče o prijegoru i marljivosti Jovana Rajića. I ako danas njegovi spisi nemaju svoju pravu vrijeđnost, ipak su korisni srpskome istoričaru. On je bio — kako što kaže Andra Gavrilović — „potpuno povjesničar a ne istorik krit.ičar". U današnje se doba naravno zahtijeva ovo drugo; ali sasvim tim Ilajić je stekao neprocjenjenih zasluga po srpsku istoriju, i ona mu samo može da bude zahvalna, kao svome ocu i onome, koji je prvi od Srba počeo raditi na njoj. To su zasluge Jovana Rajića, koje se nikako ne smiju poreći. K. S.

E p i g r a m. Koje živo sliči na čovjeka? Filozofi njeki mudrovahu I pitanja umna postavljahu: „Које živo sliči na čovjeka?" — „Englez — reče Fraucez — ovog v'jeka!" živko .