SRĐ

— 282 —

Једно јутро, иза сна, малу Креолкињу обузе силно дрхтање. Сунце бјеше ишчезло, ii са неба црног и спуштеног, које у ноћи регби да се примакло земљи, пада у пахуљицама неки плиш бијел и миран као са стаЗала памука . . . Зима, зима. Вјетар звижди и чује се како пећи рчу. А у великијем кафезина са позлаћенијем решеткама не цвркућу више мали колибри. Њихова крилца модра, ружичаста, боје као рубин, или боје зелене као море, стоје савијена и немочична; обузима човјека сажаљење, кад их види гдје се гуре једно уз друго, згрчени и накострешени од студени, са онијем танкијем кљунцима и очима једва колико главе од чиоде. А тамо, у дну парка, чаланџаци, љуљачке, дршћу пуне мраза, и гране од јеле стоје упредене у стаклене конце . . . Малој је креолкињи студено, и она више не ће да излази. И уклупчена, покрај ватре, као једна од њезинијех птица, она проводи вријеме гледајући пламен, и сунча се у својијем успоменама. У великом сјајном и распаљеном камину она види цијелу своју отаџбину: широке обале пуне сунца и са мркијем шећером, lhto тече из трсака, и кукурузно зрње, гдје се таласа у позлаћеној прашини; затијем почивке послије подне, свијетле завјесе, асуре од сламе, вечери пуне звијезда, ватрене мухе, милионе златнијех крилаца што зује око цвјетова и v танкијем "провиднијем засторима на прозорима, што их чувају од буба мустика. И док она тако снијева пред пламеном, дани пролазе, постајући све краћи, све мрачнији. Сваког јутра она диже из кафеза по једног мртвог колибра. Наскоро остадоше их само два, као двије зелене пернате пахуљице, два прхора накострешена један уз другог, у једном ћошку кафеза. II то јутро мала клеолкиња није могла да се дигне. Као она лађица са једнијем једром, ухваћена одасвуд у тешки лед Сјевера, тако она бјеше ухваћена у студен, која је умртвљавала. -V соби је мрачно и тужно. Мраз је ставио на прозор густ застор од тамне свиле. Град изгледа мртав а по мирнијем улицама чула се парна машина за чишћење од снијега како звижди кб да јадикује. И креолка, да олакша себи, сиаљивала је, лежећи у кревету, сламку ио сламку из своје лепезе да освијетли таму, и огледала се у огледалу што га бјеше донијела