SRĐ

— 283 —

из отаџбине и што бјеите окићено великијем индијскијем перјем. А зимски данн нролажаху све краћи и мрачнији. II v чинкастијем завјесама од кревета мала ie креолкиња чезнула и очајавала. И гато је нај већма растуживало, то је што иије могла са кревета да догледа ватру. Чинило јој се као да је још једном изгубила своју отаџбину. И с времена на вријеме нитала је: »Има ли ватре у соби?« — »Има, дијете моје, има. Зар не чујепт како зврчи дрво и како пуцају сржеви боровине. Али, ах! шта је теби? Шта је теби? . .« И она би се нагнула, но пламен бјеше далеко од ње н нпје могла да га догледа, а то је бацало у очајање. Тако једне вечери, док је она лежала замишљена и блиједа, са главом положеном на крајеве јастука и очима окренутнјем вјечито према оном лијепом невидљивом пламену, њен пријатељ приђе и узе једно огледало што бјеше у кревету: »Хоћеш ли да видшп ватру, драга... Е па чекај...« И клекнувшн пред камин он покуша да јој огледалом ношље рефлекат магпјског пламена: »Можеш ли да га видиш?« — Не, не видим нигата. — »А сад?« — Не, јога не . . . И затијем, наједном, када јој на лице наде читав млаз свјетлостн и иросу се но образима, рече: Ох, видим га! . . и креолкиња сва радосна, умрије смијући се, са дв& мала пламена у дну очију. Дубровник с францеског 0 Алфонсу Додеу. — Књижевни успјех Додеов, један је од иајеклатантнијих усијеха, које смо икад видјели. То је било запијети све и свакога. И опе који хоће суза и оне који хоће духа, оне који су заљубљени у изванредности и који чезну за модерношћу, и оне обичне, и оне рафиниране, и жене, и нјеспике, и натуралисте и стилисте, све је њих Доде очарао; јер он има онај чар, кога је исто тако тешко дефиниеати у једном умјетничком дјелу, као што га је тешко дефинисати на једном лицу лијеие жене, чар који није празна ријеч, јер га немају ни многи велики писци. Тај чар, то је свакако нешто, што се не подудара са онима, који одвећ обрађују своја дјела и чије су врлине одвећ произвољне: тако тај чар се никад не