SRĐ

— 285 —

мјери, и веселости и комике и њежности и умјешности у плакању. И што одлпкује његов талеиат, то није претјерана превласт једне врлине над другом, једног ocjehaja над другијем, једног иогледа на ствари над другијем погледом, или једне навике над§другом навиком: то је више један акорд разнијех и разнороднијех својстава, и, ако се може"|рећи, нека чудна мјера мјере, којој није лако наћи формулу. »Ако проучавамо разне писце, вели Монтескије, [видјећемо можда да су били нај бољи и нај веЛма жељени они који су знали да у души пробуде, у исто вријеме више |осјећања (сензација).« Ова би се опаска могла примијенити извјесно на Додеа, али ваља поменути да је једна друга и нарочита одлика његовог талента, без сумње, у оној лакоћи, којом он прелази и чини да и ми прелазимо са једног печата на други и потресе у исто вријеме све жице~на оној лири што је у нама. И ја држим да је у тој неусиљености, у тој хитрини осјећања, у тој крилатој лакоћи она умиљатост и чар Додеов. Тај урођени чар, неодољив, фаталан, сједињује се у Додеу."са оном скруполозном репродукцијом стварности. Можда у тој вези и јесте, на крају крајева, његова оригиналност. ( Жил Леметр).'). Дубровник. 'J d IIBO.

') Jules Lemaitre: Les contemporains, И-em serie.

f Epigram neznalici ie se hvasta da ga je naslikao slavan slikar Ivo diže po svem gradu kriku, Da rau 'e Vlaho naslikao sliku. Milo nam je — i magarcu godi, Kad s' ogleda nakićen u vodi! Ž,