SRĐ

— 284 —

налази у шефова појединијех књижевпијех школа. Лер треба знати да тај чар долази само од срца, које се лако узбуђује и које се не боји да то покаже. Не треба Fa, дакле, ни тражити у онијех, којима је занат да цртају само окорјелу и бруталну реалност, и који афектавају да им је стало само за спољашњи свијет II за пластику ствари. — Овај чар, какав је да је, оп је врлина и снага Додеова. Додајте још томе да је његов таленат збиља тако богато сложен да у њему врло разнолики људи могу да нађу свој дио. Додеова је оригиналност у томе да врло уско сједињује онсервацију и фантазију, да у ономе што је истинито одлучи оно што је невјероватно и чудно, да задовољи у исто вријеме и читаоце Шербилијеве и читаоце Волине, да пише романе, који су у исти мах и реалистнчип и романтични и који само зато изгледају романтични, јер су веома искрено и веома дубоко реалистични. Истина, фантазија, духовитост, њежност, веселост, меланхолија, дакле врло много разнијех ствари, свега тога има и у малијем причама Додеовијем као и у романима. II ето зато ми се свиђа да је таленат Додеов много теже дефинисати'него таленат браће Гонкура илн таленат Золин. Они нмају сваки своју главну осебину, коју је лако распознати. Тако прама нервозности браће Гонгура и према њиховој страсти за модерношћу, можемо да нађемо кључ за многе ствари у њима. Не би било тешко да исто тако дефинишемо Золу: показали бисмо да је то пјесник на свој начин, пјесник песимиста и фаталиста, говорили бисмо о његовој бруталној суморносги и тешкој спо рости. Кад би требало, ми бисмо карактерисали Золу и Гонкуре по њиховијем манама, по њиховијем претјераностима, које су врло интересантне, али које нијесу ситне и које упадају у очи. Говорите ми о величкијем умјетницима, који у неком погледу немају укуса а што имају претјерано много смисла! Говорите ми о монструмима и феноменнма. Ми бар видимо одмах шта су и они, зато веселе подједнако и оне, који их хвале и оне који их нанадају. Али ко ће дати нраву карактеристику Додеову, овог хармоничног Латинина, који је увијек у равнотежи, да би га човјек држао за класика. Ми ћемо у њему наћи и живаца, и модерности, и. »стилизма«, и чисте иетине, и песимизма, и крвожедности; али налазимо у њему, у истој