SRĐ

— 260 -

престављаше у то доба онај смјер, проти кому су споменути листови водили непрестани бој тј. мирни либерализам, који је славио занадно-европско капиталистичко друштво и проповиједао маншестерске принципе слободне конкуренције. Напредни бранитељи иптереса рускога народа управо су се обратно држали и према друштвеном уређењу и госиодарској политици запада. II'. У даним прилнкама руски »пародљаци« (како су их почели звати, премда су се под општим називом народњаштва крили веома разлнчгш смјерови), одиосно преставнпци тога смјера, без сумње поријекла западњачког, хт]едоше, да заузму стаповиште, на коме су прије стали славјапофили — и тим да постану пепријатељи запада. Разлика је била у том, што »народњаци« нијесу били противници цијеле западноевропске цивилизације, него само соцпјално-екопомског уређења па западу, а што су, проповиједајући дужност служити рускому народу, строго разликовали гттересе тога народа, за које су били спремни много жртвовати, од његових назора, којим се безувјетпо покоравати мишљаху да није потреба. Када су 30-их и 40-их година вођени спорови између славјанофила и западњака, пастала је у првом реду културна тј. мисаопа разлика између Европе и Русије, а истом ослобођење сељака потисну на прво мјесто соцпјалну разлику, у својој оспови економску, при чему су се најватренијн обожаватељи западне културе слагали у том, да Русија мора избјећи капиталистички ступањ економског развића, који прожпвљује буржоазна Европа. Према томе, како се славјапофилство непрестапо мало ио мало претварало у руски национализам, културна индивидуалност народа за њ је непрестано више и впше избијала напријед у сравњењу с питањем о свеопштем побољшању народнога бића, и назори народа бијаху му од веће важности но његови интереси. Иза тога формула, која директно проповиједаше безувјетно обарање главе пред пазорима народним, поста на концу 70-их и почетку 80-их год. геслом цијелога смјера, који се назвао »народњаштвом«. С прва је овај назив означавао службу на-