SRĐ

— 492 —

НИЈЕ ПОТРЕБАН. — II1» и ч <1 I. А сунце сија и трепери, небо се таласа од свјетлости његове, природа хуји неком веселошћу, остављајућп трагове по шуштању лишћа, жубору потока и цвркуту нтнца; а на земљи свијет се креће п ради, чује се хука од говора, шкрипа кола, урлик иаса и запомагање просјака. И све се жури. Ријетки облаци сустижу се и развлаче, вјетар промиче; ријека звижди, таласајући се; риба јурп да лови; кокош чепрка; пас глође; зидари зидају; ковачн кују: чиновпици хитају; сељаци товаре и растоварују погађајућп се и гупђајући; трговци тпљају руке осмјејкујући се; купцн пипају шпагове, мргодећи се и све се жури и све радп и у свачему се огледа борба за оистанак. Само он стао па гледа; гледа у небо, па се чуди оној веселости; гледа у људе, па се чуди опом хитању. Њему се сад ништа не мили. По лицу му се још блистају капљпце зноја од душевног умора; још му очи пздају неке пеодређене погледе; још му тијело дрхти од узбуђења; још му струји крв као помамна; још му се мисли ковитлају и преплећу, као да су у свом путу нашпле на какву стијену и разбиле се. Он бп се сад најрадије тукао, свађао; он би сад ступио у друштво оних, које ништа не веже, који ништа не признају; који узвишени појам живота своде на обичпу потребу желуца; који своје постојање не уздижу више од ниво-а обичног жпвинчета. Осјетно се страшно понижен; осјети, како му нестаде наде и вјере и свега онога, hito је уздизало осјећај поиоса. Тек што је стрчао низ степенице, треснувши канцеларијска врата за собом, он се прену као луд у оној маси свијета, у оном хаосу од рада. Дрхћући гледаше како то све протиче, као пекакво жуборење узбурканих валова, звиждање помамна вјетра, с неким несносним праском; дрхтавим тоном. Петар стајаше као какав кип, мислећи само шта се то догоди и шта ће сад да ради? На коју страну треба да се