SRĐ

— 605 —

у црну одјевена, који ее пјеснику као брат представља. Нијесам }е ни онда схватио кад се открива да се СамоКом (Solitude) зове. Уз разне тумаче, и ако врло досјетљиве, ииак сам био на чуду: Шта се у љој налази? Једна промашена идеја. Дубина до које се нијесам знао спустити. Шго се пак тиче Nuit d'Aout (Авгусна ноћ, 1836), то је глас бијесне страсти, која удаљена од обљубљеног предмета тражи други, па какав био, сиремна на све већ познате муке и исту смрт. „J'ai fait serment do vivre et de mourir d'amour. Aj:)res avoir soufl'ert, il faut souffrir encore; 11 faut aimer sans cesse apres avoir aime." 1 ) Познато je, да је Мисе овако и радио. Потиштен, али неосвијештен, повраћао би се истој кризи; настојао је заборавити, опростити, и ако врло тешко. (Nuit d'octobre, октобарска ноћ 1837); мало по мало прошлост је ишчезавала, али успомену је сачувао као задње своје благо (Souvenir, успомена, 1841). Овијем дјелима требало би надодати и писмо Ламартину (1836), гдје се можда ради о Жорж Санду и коме другоме. То је излијев болна пјесникова срца несретнијех одношаја са гласовитом женом, коју је страствепо љубио, а она му се напокон изневјерила. Ту нам је живим бојама нацртана цијела пеихологија људскога срца и тајних његових чежња; али на жалост пјесник се пустио свладати неким грозним песимизмом, који коначно човјека очајању доводи. Мисе је такођер имао и дивних аспирација. Одатле н. нр. LTEspoir en Dieu (Нада v Бога) (1838), један од најбољих његових пјесничких радова. Пјесник признаје да је забасао, бацивши се у наручај проете страсти, али ипак оклијева. Племенито срце не задовољава се простим егшкуризмом, то њему не удовољава, страст га не ће умирити. Дај му све, а оно ће ипак исповидјети: „Malgre moi, Г infini me tourmente; Je n'v saurais songer sans crainte et sans espoir.

') Заклео сам ce, да ћу у љубави живјети и умријети. Након многих мука, треба још подносити; беспрекидно треба љубити након што смо љубили.