SRĐ

— 993

>Остави ми живот, младост! »Јеси л' знао, што је радост? »Јеси л' икад љубљен био? »Јеси л' икад ти љубио?....< Хаџи-Абрек мрачан шути, Чело му се само мути: >Твоје очи не гледају »Мојих суза, мојег јада.... »Ах!... Боже!... Ах!... нека сада »Гром и муње ... зас'јевају!...« Сабља с^евну, у два пута, Глава јој се отколута ... Крвавом је диже руком, И оштрицу сабље своје Равнодушно отро је Њене косе дивним струком. Коњ поплашен изненада У даљину само граби, И пјена га већ спопада, А корак му још не слаби; С гривом му се вјетар титра, Из копита муња сине, А он као стр'јела хитра Већ замиче за планине. Сунце зађе, тек што није Ноћ на земљу пала лака; Са висова кавкаскије' Уздиг'о се прам облака, Изнад гора тихо ходе И без свезе игру воде; Спрам мјесеца роса пала На лишћу се заблистала. Поточић се мутан ваља, Пјена бије испод траве И кроз маглу се помаља Као очи мртве главе.