SRĐ

— 995 —

Још сванула зора није, Аул Џемат мирно снива, Само старац у њем бдије, Жељно зору очекује; Непокретно покрај пута На камену хладном сједи, Срца јадна, ока мутна, У даљину жудно гледи. »Ко ли је то, што ј' полако »Низ планииу сада cja'o? »Коњиц му је суст'о јако, »Тек што није под њим пао; »Под доламу нешто скрио, »Чврсто руком ухватио.< И старац се развесели, Па у мисли себи вели: »Дар, сигурно, драгоцјени »Од ње сада носи мени!< Коњаник је брзо стиг'о, А коња је оставио, Па дрхтавом руком диг'о Дар, што га је чврсто крио, Рука клону — дар крвави На зелену паде траву. Старац гледа — Боже нрави! Лејилину милу главу!... У безумном усхпћењу Подиг'о је главу њену, На уснама предао је Њој пошљедње муке своје; Све је своје, живот цио У пољубац један слио. Доста су му јада вали Б'једно срце растрзали! K'o нит стара срце труло, На пр'јечац је препукнуло,