SRĐ

— 406 —

Јокси био довољан узрок, да не посумња у скору му смрт, те му одмах изађе пред очи читав ред догађаја, који ће се, но његову мишљењу, догодити послије смрти Митрове. Митар му узе причати, на силу, како му се привиђа отац и мати и још неки покојници, како му соба изгледа сва шарена, а Јоксо је све то у себи тумачио као прве знаке растављања с овим свијетом. До мало дође и Јован Попов. Јоксо и Јован били су свједоци његова завјештаја, који су имали извршити жена му и син. Цркви је завјештао вола за вјечни спомен, а појединим друговима из младости поклањао је по штогод ради успомене. Кад је све свршено, позваше свештеника, да му дадне пошљедну утјеху. * Пред мрак се већ бијаше Митар исновједио и причестио. С попом је rio дуже разговарао. Одмах иослије причешћа почеше се окупљати рођаци му и комшије, да га чувају, iep се већ сви иадаху скорој му смрти, пошто је у скоро пао у незнан, из које се тек пред издисање тргао. Кад би му се мало разгалнло, само би укочепо гледао у икону и кандило, које је више кревета му свијетлило, а то су сељаци сматрали, да му се јављају покојници и анђели, па се с њима договара. Људи би тек погдјекада штогод шапнули једаи другоме, иначе је била мртва тишина, те би је тек цврчање нрљава уља, које је горјело у кандилу, прекидало. У кући се већ у велико спремаху, да их догађај дочека спремне. Двије јетрве Анђине готовнле су јело, а Анђа са снахом уређиваше друге ствари. Све је рађено у миру; говорено је само по потреби. Што се више ближила зора, болесник је бивао мало трезвенији. Људи око њега куњаху, а неки и спаваху, само се рођак му Јован није одмицао од његова кревега, а Јоксо превртате иодерани псалтир, који је већ знао на памет и који му је био нераздвојан друг. На једном се болесник поче кретаги. Јован и Јоксо прихватише га, а он само проговори: