SRĐ

— 405 —

очи би му се засјале. Ових дана падао је често у несвјестицу, из које се не би лако разабирао. Више пута патио је од привиђења, што му је много шкодило и што су сељаци одмах узели као сигуран знак смрти. Тога априлскога дана, било му је много лакше. Чинило му се, да би се могао и придићи, али му покушај не испаде за руком, јер ноге као да и не бијаху његове. То га joru више ражалости, те са болом у души посматраше воћњак, који је сунце озаравало, а у којем је оп најрадије боравио. Анђа, домаћица му, нешто спремаше по кући, кад је он викну, те му се одмах одазва на собгшм вратима. — Зовни ми Илију. Илија им је био једино дијете. Лани га оженили, те му млада већ сина у бешици љуљаше, али га ђедо није могао миловати, што му бијаше највећа жеља. — Илија сине — рече нолако Мптар, кад овај уђе у собу зовни ми нешто Јоксу Апџију и Јована Попова, и то одма'. И он хтједе опет да се придигне, али не имађаше снаге, те ббно проговори : — Дошло је, нема се више куд. Домаћица му слушаше сваки покрет, те на пошљетку видје и сама, да му се крај приближује. Она је била доста чврсте наравп, покопала је четверо дјеце —■ нешто јој се нијесу дала — а нпје пролила ни трећи дио суза колико друге, али јој падаше на срце сваки његов уздах, те би у њој налазио одговора. —• Анђо, ббпа, шта ћеш ми ти, сиротице моја? — говораше стењући и с прекидањем Митар. — Менн дође, видим већ, да од мене пема пишта. — Прођн се, Митре, богати, немој све о томе — храбрила га је опа. — Богме Анђо, пе излазим ти ја из прољећа. Док ја ђекад не видим ништа око себе, а отац ми и мајка.... — Немој, Митре, молим те — нрекиде га она, молећи да не говори о смрти, јер није могла да слуша; коса јој се јежила, кад само помисли на њу. У том дође и Јоксо ханџија, те се поздравивши сједе на понуђени му тропожац. Митар га гледаше жалостиво, што је