SRĐ

— 946 —

— Какве новце? Надвор! Дођи у суботу! Е, ти, овамо, истјерај га! Али одма му паде на ум, како су и њега некад муштерије исмијавале, те му се ражали, па да би се малко расијао, извади из џепа дебелу новчану кесу и почне бројити новце. Новаца је било много, али је Тодор хтио имати и више. Ђаво у модрим наочарима донесе му другу кесу, још дебљу, али и то му је било мало, и чим је више бројио, тим је бивао све незадовољнији. Најпослије нечисти му доведе крупну, стаситу госпођу у црвеној хаљини и рече му, да ће му то бити жена. Тодор је дуго сједио с њом, љубио је, једући узгред слаткише. Али ноћу, лежећи на меким душецима, превртао се са стране на страну и никако није могао заспати, тако му је све то изгледало страшно. — Новаца је доста, — говораше он жени — бојим се, да не дођу лупежи. Добро би било, да отидеш са свијећом, па да видиш. Цијелу ноћ није сна уснуо, сваки би се час дизао да види, је ли му сандук читав. У јутро требало је ићи у цркву на јутрењу. У цркви је свак једнак, и богат и сиромах. Кад је Тодор био сиромах, молио се у цркви овако: „Господи, опрости грјешнику!" То је исто и сад говорио, кад је постао богат. Која је разлика? А послије смрти, богатог Тодора не ће закопати ни у злато, ни у драго камење, него у црну земљу, као и најгорег сиромаха. Горјеће Тодор у истом огњу, гдје и остали чизмари. Све га је то веома једило, па још уз то непријатан осјећај од великог јела, а мјесто молитве у главу долазе разне мисли о сандуку с новцима, о лупежима, о његовој прогнатој, изгубљеној души ... Из цркве изаће зловољан. Да би растјерао зле мисли, запјева, по свом старом обичају, иза свега гласа. Али тек што бјеше почео, ето ти стражара гдје трчи к њему и поздравља га: — Господипе, господа не смију пјевати по улици! Ви нијесте чизмар! Тодор се наслони плећима на ограду и стане мислити, чим би се разонодио. — Господине! — викне му вратар — немој се веома прислањати на ограду, бунду ћеш упрљати.