SRĐ

— 947 —

Тодор уђе у дућан и купи најбољу хармонику, иза15е на улицу и почне свирати. Свак, ко год је пролазио, показивао би на њега прстом и смијао би се. — Па још господин! — задијевали би га кочијаши — као да је какав чизмар. — Ко је то још видио, да се господа тако понашају? рече му стражар — само вам фали да одете у крчму. — Господине, удијелите сиромаху! — вапили су сиромаси, опкољавајући Тодора са свих страна. — Удијелите! Прије, кад је он био чизмар, сиромаси се нијесу на њ ни обазирали, а сад му нијесу давали мира. Дома дочека га нова жена, госпоћа, одјевена у зелену блузу и црвену сукњу. Он је хтио помиловати и већ је био замахнуо, да је удари у лећа, на што она срдито повиче : — Дивљаче један ! Не знаш, како се поступа с госпоћама. Ако ме волиш, ево ти, пољуби ме у руку, а тући се не смијеш. — Ала несретна живота! — помисли Тодор. •— Црна и кукава живота! Не можеш запјеват, не можеш свират на хармоници, не можеш се са женом нашалити.... П№! Тек што је сио да с госпоћом пије чај, кад ево ти нечистога с модрим наочарима: — Дакле, Тодоре Пантелејевићу, ја сам своје обећање испунио. А ви потпишите хартију и извол'те за мном. Сад знате, како је бити богат, и то вам је доста. И одвуче Тодора у пакао, управ усред огња, аћаволи наврвјеше са свих страна вичући: — Глупане! Сметењаче! Магарче! У паклу је ужасно смрдјело петрољем, тако да се човјек могао угушити. И наједном све ишчезе. Тодор отвори очи и угледа свој сто, ципеле и свијећу. Стакло од свијеће било је црно, а из малог пламена на стијењу излазио је смрдљави дим, као из каквог димњака. Пред чизмаром је стајао муштерија у модрим наочарима и срдито је викао. — Глупане! Сметењаче! Магарче! Даћу ја теби, лопове! Узео си ми омјеру још отрагу двије недјеље, а ципеле још нијесу готове. Ти мислиш, да ја имам кад долазити к теби по ципеле по пет пута на дан?! Ниткове! Скоте!