SRĐ

— 1013 -

ДЕВУ ША. — Горски. Већ се одавно ноћ спустила над селом. Умукла је вика, која се обично понавља кад се благо гони у тор. Све се предало у наручје слаткога сна, само Девуша Којина још не спава. Блиједи пламичак од лученде освјетљава полумрачно зграду, у којој она спава. С противне стране мјесечеве зраке као крадимице провирују кроз пукотине, те освјетљавају предмете у згради, да се могло добро распознати шта ради. Час отвара ковчег, из кога бије мирис од увелих дуња, смиља и босиља, час се опет маша руком за панту и све нешто скупља и прибира. Обузела ју је некаква ватра, помијешана са страхом, па све дрхће. С часа у час прилази вратима, погледа хоће ли одакле банути. — Још га нема! — прошапута сједајући на праг. Главу наслони на лијеву руку, а десном несвјесно поче преметати ресе на прегачи. Баци поглед на шљивик. Гранчице се са лишћем, услијед пухања тиха вјетра, сагибају, једна се с другом грли и рекао би као да нешто тајно шапућу. Она то гледа, управо зури тамо, а у глави јој се врзу разне мисли. Прса се надимљу, а кошуља оскаче као мјехурићи на тихом, планинском потоку. Лице се зажарило, а она дрхће готово од неке тајанствене раздражености и узбуђености. Диже се и пође према арману. Ступа по трави тихо и промиче брзо као сјенка. Стаде пред појатом. Прислушкује како јој браћа слатко спавају и одмарају уморно тијело од посла. Нешто је стеже у срцу, очи јој наводнише сузама, крочи да уђе у појату, али се брзо трже и врати натраг. Боји се, да јој се браћа не сјете, зашто не спава. Врати се журним кораком у зграду. Сними с тавана бијелу крпу ткања и поче трпати у торбу. Дохвати опанке, што су јој висјеле преко греде, те и њих стрпа. Затим поче скидати са себе хаљине и облачити нове. Обуче на пуно, једро и здраво тијело као нагорски снијег бијелу кошуљу, сву извезену по прсима и по кољерићима, а сва мирише од увелих дуња, смиља и босиља. Навуче затим царзу, обрубљену ризом и пашаманом, и скерлетни хаљинац са два реда цванцика. На главу устаче киту с пауновим перјем, а поврх