SRĐ

— 1014

ње црвен, гранат рубац. На ноге обу кундуре с ђуловима. На прса метну ђердан од самих талијера: орлаша и крсташа. Спреми се као да ће на какав велики збор. Изаће по том из зграде на поље притискујући ћердан руком да не звечи. Поче опет разгледати иде ли ко. Спопаде је неки страх од ноћне тишине и сва се стресе. — Пријеђе ме мала смрт! — изговори и прекорачи преко плота, да боље разгледа. Све као да је изумрло, ништа се не чује. Изгледа да је дубока сеоска тишина притисла село. Она се спусти на росну траву, уздахну и прошапута: — Чекаћу га макар било цијелу ноћ! Ваљда ме не ће преварити . . . ! Прса се све већма дижу, прслук попуцкује, а она с неким немиром гледа у плаво небо, гледи у мјесец како плови преко небесне пучине и поче тихо и узбућено пјевушити: Мјесец he се за облак завући, Драги he се кроз пенћер провући. Доћи ми, доћи, драго моје! Уздахну и поче чупкати око себе траву и једнако ослушкивати. Нестрпљење је већ почело освајати. Уста опет, оде у зграду, леже у кревет онако обучена, навуче на се шарен и рутав биљац и паде јој на памет, да је не превари. Врпољи се у кревету као да лежи на иглама, окреће се и непрестано погледа на отворена врата. •— Лакше, Дако, пробудиће се ко! — чу она кроз брвна глас из воћа. Ђипи са кревета и nofie вратима, угледа двојицу људи у воћу, оба наоружана до зуба. Одмах их позна. — Девуша! . . 'Еси ли готова? 'Еси ли ти то? . . — шапће из воћа Остојица, њезин драган. Она осјети врућ пламен како је сву обузе, ноге се под њом подсјекоше, глас јој запе у грлу, а срце, пусто срце само скаче . . Дохвати торбу, упрти на рамена, затвори и закључа дрвеним кључем зграду и за час се нађе код њих у воћу. — 'Ајдемо! ■— рече Дако и узе Девушу за руку па тихим кораком поћоше. Чим су одмакли подалеко и таман пролазили покрај тора Шоганова, потеже Дако грашу и опали. Глас се разлеже по пољу, овце се кренуше у тору, а Шоган помисли, да је вук