SRĐ

— 172 —

То беше божићно вече код Јосима Пантелића. Сви су били те вечери добро расположени а нарочито Јосим, који уживаше гледајући за својим столом свога кума и куму, часне старе људе, које он јако поштоваше. Јосим је био изјавио жељу Мици да се проспе сламе свуда по соби, јер је кум стар човек. Али Мица приметидато није чисто, те метнуше мало сламе само на сто испод застирача и ако то не беше врло згодно, јер су се сада боцо могле лако преврнути. Божићно прасе би мање него што га је Јосим желео, а колачи ситнији, јер Мица није хтела ни у чему да личи на паоре. Кум, господин Раденковић, беше превалио шездесет пету. Беше строг, одсечан и увек незадовољан: Свет не ваља ништа, није никад ништа ни ваљао; земљом се врло рђаво управља; све су то неваљалци . . . Али кум није имао нека одрећена начела и мисли : За њега ништа данас није добро; а како би могло да буде добро! Не треба ништа предузимати јер би то било узалудно . . . Ако су ствари такве, то је зато што не могу да буду друкчије. . . Није то ничија кривица. Кума је била мало млађа од њега, врло сува и говорљива. Кад служавка донесе кафу тада кума примети : — Има сиротиње која није могла добро ни да се наједе о данашњем празнику. — Веројатно да је има, рече Мица уздахнувши. —■ Три четвртине људи на свету морају да затегну кајиш пре ручка; примети кум озбиљно. Својим радом ие могу да стеку толико, да напуне свој трбух. — То је оно, рече Јосим, што . . . бадава имају право . . . што би хтели социјалисти . . . — Социјалисти ! прекиде га кум,.. . битанге ! Јосим није имао обичај да подржава неко мишљење. Он се насмеја и ућута. •— Молим те, рече кум, како хоћеш, да не буде глади ! Ротшилди, Крсмановићи и шта ти ја знам, на једну страну, сиротиња на другу, која хоће само ракију да пије и да се тужи да јој није добро. Овамо једни управљају земљом, Бог те пита како, тамо они други . . . социјалисти ! анархисти !... Човек кад остари другачије гледа ствари него што је то пре чинио.