SRĐ

— 171 -

— Опрости молим те !... рече Јосим загрливши жену ... Шта ћеш ... друштво ... пријатељи ... весеље ... Јосим беше залуван, румен, мирисаше на ноћну свежину, имађаше пуно водених капљица на брковима. Мица беше све заборавила. Беше срећна. Мало доцније кад Мица доће к себи и кад запита Јосима, зашто је тако задоцнио, он одговори испрекидано, с неким чудним осећањем: — Шта ћеш... срећни смо... ја се заборавим ... помислим на тебе... А кад га Мица прекори: Да, тако ме заборављаш, остављаш ме по целу ноћ саму... Озебла сам чекајући те.,. Тада Јосим, опазивши да је Мица бледа, и да јој је поглед необичан, рече покретом љутње: — Имаш право Мицо ! Опрости ми . . . То је све због оне пратње . . . Пуно пријатеља, навале сви, човек се заборави . . . подмлади се... Мица беше добродушна; није никад требало много шта, да је увери или разувери. Беше срећна што се Јосиму није никаква несрећа десила. Јосиму Пантелићу пак, беше тако чудно у души, тако топло око срца, да није знао да искаже што осећа. Само се је неколико пута у животу био тако добро осетио: док је још био ћак, кад су вино и весеље долазили у м-ладу безбрижну главу, кад је са чашом у руци певао затворених очију опажајући пред собом што отворене очи никад не видеше. III. Насред топле собе стајаше сто ; око њега четири особе при вечери. Лампа бацаше свуда изокола живу, веселу светлост, која се одбијаше о оквире слика на зидовима, о посуће на столу, и која продираше кроз чаше и боце, те ове бацаху на бео застирач црвене сенке вина. Разговор и смех мешали су се звекетом чаша, а у углу собе, иза заклона, ватра је хркала у пећи. С часа на час једна су се врата отварала и служавка упаљених образа од ватре, уносила је јела, са којих се миришљава пара дизала у вис.