SRĐ

— 173 —

— Сасвим ! и ја то опажам, потврди Јосим. — ... Не знам да ли ти доће мисао да се питаш, шта су то у ствари попови, калуђери, официри ... Ха ! ха ! ха ! насмеја се кум гласно. — Шта је ? запита Мица. — Твоја ме је изврсна вечера, Мицо, подсетила на то, рече кум, кога обузе добро расположење. Пре једно петнаест година провео сам ово вече и све до нове године, у гостмма код једног калућера у манастиру Манасији ... И кум стаде причати како је добро јео и пио. Оба човјека и кума задимише. А кад попише кафу пређоше у „велику собу" која беше одма до ове где вечераше, али јој прозори гледаху на улицу. Мица заседне за гласовир, и између две свеће, румена лица, сјајних очију, савијајући десно и лево своје витко тело, свираше једну успомену из „клоштера" која је преношаше у дане свога девојаштва. 06a човека и кума, забављени на миндерлуку, димљаху са пуно задовољства. Јосим гледаше с осмехом на лицу, час кума час куму, као да је тражио од њих да му потврде своје задовољство. Изгледаше да сва тројица поклањаху много пажње свирању. По каткад Јосим би подигао очи у вис, па је прелазио погледом преко зидова свуда у наоколо, и гледао је као да је странац и својој кући. Изгледаше му ове вечери да је све око њега лепше него обично, да свака ствар има већу вредност и да се не би могао растати ни са најмањим украсом ове собе. На прозорима се спуштаху завесе од црвене тканине; на зидовима беше много баларина од хартије са сукњама на точак, округле, пуне звездица које су се светлуцале; у једном углу собе беху прикачене неке медаље од позлаћене хартије —■ трајни трагови прошлих балова и забава, а око једног огледала било је неколико оквира са изгледима Венеције: успомена са свадбеног путовања. Гледајућу све то, Јосим осећаше неко раздрагање према свему што беше око њега. Његова срећа изгледаше му тако велика, да му се чињаше да није стварна. Никад му се не беше указала тако велика.