SRĐ

- 176 -

није ни тражио да разуме, — али такво некако осећање као на позорници, ни мало мушко, није се допадало куму. Сви ћутаху. Јосим беше замишљен; неколико пута учини покрет као да хоће нешто да каже, али не рече ништа; час се наслањао на столицу, час се исправљао, и тада играо једним комадичем хартије савијајући га мећу прстима. — Заиста, кумо, проговори најпосле Јосим, ја нисам окусио онолико туга колико ви . . . премда сам их и ји имао . . . А шта знамо, шта нас чека . . . бићемо можда увек сретни . . . ко зна! -— Ваља се увек уздати у Бога, рече кума дигнувши руке са стола. Јосим одобри главом. — Тако је, рече он. Па после неколико тренутака ћутања поче тихим, умиљатим гласом: — Драга кумо моја, има туга и невоља на овоме свету , . . Кажем вам, Бога ми, истину кумо, да човек осети како га срце боли кад помисли само на своје покојне пријатеље и познанике. С њима човек дели и тренутке среће и несреће па тек једног дана смрт долази, пријатељ нестаје . . . — Ала је то! прекине га кум љутито. Мора се једном мрети! — Мора, Бога ми, додаде кума прелазећи на кумову страну, јер опажаше да је немогуће сложити се са Јосимом. Јосим се сав претвори у одобравање: — Знам куме! имате потпуно право! Сасвим се слажем у томе с вама . . . Али како је тешко за нас пријатеље! Морате признати да је тако! Ми који остајемо наставимо наш живот, онако исто као пре његове смрти. Ми остајемо и веселимо се, пијемо, радимо што смо и пре радили, његов одлазак не ремети ни најмању нашу навику . . Не прекинемо ни за један часак ове свакодневне сласти живота: пушимо . . . пуштамо дим кроз нос, идемо у кафану . . . Кум се нагло исправи; — Којешта! шта причаш ту! узвикну кум. Не можемо да смо у жалости са сваким покојним пријатељем! То је бесмислено! . . . Ми тада не би никада ни пили ни пушили ни ишли у кафану . . . — Знам, знам све то, рече Јосим пун стрпљивости.