SRĐ

— 177 —

— Па шта ми можемо једноме пријатељу који је умро. Треба му бити пријатељ док је жив, и чинити му свако добро . . . А да ли ми идемо у кафану и, да ли ми пушимо, то не значи ништа. — Добро! добро куме! говораше Јосим све блажим и марнијим гласом. Није ту питање само што се пушења тиче . . . већ уопште . . . И Јосим стаде редати испрекидане реченице, пуне неког чудноватог осећања: — Па да, тако треба! . . . Шта је наш живот! треба волети своје пријатеље . . . Кум му окрену леба. — Е па знаш, куме, рече Јосим уставши, нека ти то све изгледа глупо, али је мени спасао живот покојни Наум. Јеси ли га познавао? Кум цвркну језиком у знак одрицања. Ни кума ни Мица не беху никад чули за њега, — Како то? запита кума, држећи да није истина то што Јосим говори. — Како? Лепо! ја не бих био жив сада да није њега било . . . А он је умро. Јосим покуша да исприча како је пре имао намеру да се убије. Али је изгледало да су све то измишљотине. Мица није ништа разумевала, а кума дође до закључка да се Јосим опио. Кум поче губити остатак стрпљења и стаде се шетати по соби. Направивши цигарету погледа куму и ова опази да је време да се иде. Она преквде Јосимово причање и закључи га тиме: — Тако је то! Јосиме. Сви ћемо умрети . . . Неко пре неко после. Мртви се не враћају. Ми не можемо ништа. Бог тако хоће, па његова воља! Кад сви поустајаше, поноћ је била превалила. У предсобљу кума се повеза марамом говорећи нешто тихо Мици; Јосим говораше нешто куму, који све одобраваше и држаше се за браду. Кад служавка донесе куму запаљено фењерче (кум није никуд одлазио ноћу без њега) изићоше сви у авлију и застадоше на капији. Све је било у снегу. Ниске су куће ишчезавале под снежним крововима као под великим белим шубарама; плотови су 12