SRĐ

- 178 —

били на врховима зарубљени белим пругама; фењери су горели малим жућкастим пламенима, и кад би им мало снега скотрљавши се са грана или са кровова пролебдело кроз светлост, изгледало је да пада ситан бисер. Док Мица причаше да им је сусед болестан, један дечак, одрпан, гологлав, дође иза кумових леђа и стаде молити. * — Вуци се! узвикну кум окренувши се. Али се дечак не удаљиваше. Кум се окрену овога пута и добро га удари штапом: — Хоћеш ли да викнем патролџију!? узвикну кум. Шта то значи харати људе ноћу! . . . Зар ми немамо законе . . . устав? Ово допуни кумово нерасположење. Руковаше се, растадоше се. Кум је ишао напред с фењером у руци, кума за њим. Њихове две сенке клизале су по белој површини. Вративши се у кућу, Јосим седне на једну столицу и не скинувши капут, којим се био огрнуо, па издигнуте главе гледао је у вис, као да тражи нешто у диму, који се био слегнуо уз таваницу. — Ето видиш! ти ниси ништа знала о томе, рече он Мици када ова уће у собу. Мица седе до њега; и она поче такоће говорити о пријатељству: прави се пријатељи никад не заборављају . . . Сутра ће писати својим пријатељицаиа, јер од како се удала није то учинила. И она упаде у раздрагање према успоменама, прошлим данима, некадашњим пријатељицама . . . У лампи на столу не беше више уља. Пламен је постајао све мањи а фитиљ се био ужарио. Светлост фењера са улице продираше кроз завесе и шараше под и зидове. Улицом, испод прозора, прођоше неколико људи певајући. Јосим тада рече тихо: — Хтео бих да учиним нешто за Наума. — Како да учиниш? запита Мица благо. — Тако . . . нешто за њега . . . за његову душу. У лампи нешто кврцну, и жишке излетеше. — Могао би му положити венац на гроб, рече полако Мица. Па са мало више смелости: Имао би траке и на њима нешто написано . .. Тако се ради.