SRĐ

Тога дана Јосим немаде храбрости да оде у своју канцеларију. Остаде целога дана затворен у једној соби, с главом у рукама. С времена на време устао би, па пошто би учинио неколико поремећених корака по себи, поново би сео и налактио се на сто. Лице му се било променило; изгледало је да је омршавио и да му се чело снизило. По.каткад му се отимао из груди уздах попраћен нзразумљивим мрмљањем, а очи, које су дуго остајале упрте у једну тачку, постајаху веће као да Јосим није могао да поверује у оно што опажаше. Јосимов дугогодишњи пријатељ Наум Новаковић, писар у истом министарству, дошавши ове вечери код Јосима опази у соби у полу-мраку непомичан облик једног човека. Наум се приближи и метну руку на раме Јосимово: — Шта је! шта је! запита зачуђен Наум. Јосим подиже полако главу, погледа га, па се опет наслони на лактове. Маум се саже и гледаше га тако из близа, да Јосим осећаше његов дах. — Немаш ни ватре овде . . . хладно је, рече Наум гледајући изокола. Он тада опази да је соба празна; остаде нем неколико тренутака па сагнувши се рече гласом у коме не беше више радозналости: — Грозница! је ли? . . . А где ти је служавка? Јосим га погледа, подиже веђе и притвори очи: — Отишла је. — 0! брате, рече Наум исправљајући се и скинувши руку са наслона Јосимове столице. Немаш ни лампу . . . Јосим се окрену, али опазивши да орман није више уза зид, погледа Наума, — Је ли? запита Наум. — Тамо . . . у кујни, одговори немарно Јосим. Кујна је била у авлији. Наум отиде да потражи лампу. Све беше у нереду, разбацано по поду. Наће једну лампу, донесе је и запали. Јосим притвори очи због светлости па затим погледа изокола зидове. Соба беше готово празна. На зидовима клинови су бацали дуге сенке од своје основе, а прашина и паучине означивали су облик ствари које су пре ту биле.