SRĐ

- 164 -

— Како! . . . остајем сам, у хладној соби; рече Наум узимајући једну столицу и приближујући се Јосиму. Али Јосим не одговараше. Наум се бојао да му сада не примети штогод, и остаде ћутећи уз Јосима, гледајући његов снажан врат и јаке руке у које се глава беше удубила. Јосим се нагло трже па остаде неколико тренутака непокретан, као да ослушкиваше нешто. Затим погледа са страхом и кришом око себе. Али очи му се брзо оборише као утучене неким силним погледом. Наум га гледаше испод ока, страшећи се да им се погледи не сусретну. •— Шта је? . . . зар не видиш да су све однели . . . готово све? запита Јосим испрекиданим и рапавим гласом, гледајући Наума правоу очи. Овај се трже и погледа зачуђено око себе као да није био дотле ништа опазио. Али Јосим примети да је то претварање. Јосим беше непокретан, сакупљених леђа, чекаше одговор. — Шта ћеш му . . . нека иде . . . рече најпосле Наум климнувши немарно главом. — Ха! нека иде! је ли? узвикну Јосим презриво ни мало изненађен Наумовим одговором. Он тада окрену леђа Науму и остаде непомичан као да гледа своју широку сенку, која се јасно и несразмерно одсеваше на беломе зиду. Наум стаде размишљати. Увићао је да се је много што шта променило у Јосимовој кући за врло кратко време. Али гњев и љутина чинили су му се бесмисленим у таквим приликама; човек не треба да се својим осећањима опире; треба нешто практичније, нешто што ће помоћи. Али беше му тешко те вечери да говори Јосиму, као да је нешто било олабавило њихово пријатељство. Најпосле Наум прекине ћутање. — Знаш! рече он благо, слежући раменима, треба размислити . . . јер шта ти вреди да се љутиш кад ти то . . . не помаже. Сви морамо да претуримо у животу много што-шта преко главе.. . претурио сам и ја... Треба размислити. Несрећа те је снашла, па... Јосим се нагло окрену и скочи на ноге: — Хоћеш ли ваљда да ме тешиш? узвикну Јосим стојећи пред Наумом, с рукама дубоко завученим у џепове. Хоћеш ли да будем задовољан, срећан ? . . . Реци!