SRĐ

- 166

Јосим устаде и оде до прозора. Априлска ноћ беше ведра; месец, сакривен иза куће, обасипаше кровове, који беху сјајни као река под залазећим сунцем. У авлији, дрвеће, зграде, бацаху под собом дуге сенке. Јосим извади из стола комад свеће и упали. Пламен се играше на његовоме лицу, и Науму се учини да је рћаво расположење оставило Јосима. — Знаш, рече Наум једноликим гласом, моме Мики није добро . . . био је целе ноћи у ватри. А и онај мали нешто кењка... Јосим га тренутно погледа. — Жена је уморна разуме се, продужи Наум, никако не спава. Јосим поће на поље са свећом у руци. — Куда ћеш? запита Наум. Јосим се окрену на прагу: — Сад ћу ја; рече он озбиљно и мирно, па остаде нехолико тренутака гледајући Наума у очи, као да очекиваше да му овај нешто рекне. Али чим Јосим оде, Наум се приближи прозору. Свећа се удаљаваше у авлији; кад доће до дна авлије ишчезе. Тргнувши се, Наум се замисли. Па затим промрмља нешто у себи и поће на поље. Све идући на врх прста, Наум доће до једне шупе и кроз пукотине дасака опази светлост како дрхти унутра. Завири кроз једну рупу и угледа Јосима како слаже уза зид дрва. Начинивши седиште, смести се на њега па остаде неколико тренутака непокретан, ослушкујући и гледајући у затворена врата. Наум заустави дисање. Јосим уздахну, завали се на седиште и наслони се уза зид; па гледајући са страхом око себе откопча капут и завуче руку у унутрашњи џеп. Наум се трже и удари ногом у врата. — Полудио! ... да се убије! . . . изусти Наум гласом, који излажаше из дубине груди ; хватајући Јосима за лактове. Овај беше блед и гледаше Наума раширеним очима, погледом лудога човека. Наум га јаче стеже и размахну лактовима. Свећа се преврну и угаси се. Мислећи да Јосим хоће да се отме Наум се спусти на њега целим телом. Јосим се скотрља на земљу.