SRĐ

— 165 —

И тај човек, шуроких леђа, гледаше са презрењем покрај себе непомичнога Наума, кога је живот био навикао да се мирно сагиба невољама као вигка трска лудоме ветру. — Говори! говори!... Хоћеш ли то?... викаше Јосим опружена врата. Наум ћуташе наслоњен на наслон своје столице. Јосим се ућута и скамењен надвишаваше Наума прождирући га очима. Али гњев се намах ублажи у Јосиму. Он је још био непокретан али као заузет неком мишљу, која би му била нагло ушла у главу. Поглед му је био сетан, уста притворена. Он је гледао испред себе свога пријатеља. Гледао је његово троугласто лице упало на слепочицама и образима, обрасло ретком брадом која изгледаше прашљиза. Из сувише широког оковратника распарана иа ивицама, излажаше жилав врат. Јосим је назирао мршавило тела. Око Јосимово није обично опажало такве ситнице. Али данас Јосим виде нешто у њима. Он је опажао у свему томе знакове једне борбе у животу, гледао је човека кога је живот научио да му се сагиба и прилагоћује. Он је сада разумевао ону претерану Наумову скромност која му се чињаше право понижење за човека. Ова је мисао била сада јасна у Јосимовој глави и била је растерала све остало. Јосим се окрену полако око себе. Голи зидови направише сада на њега такав утисак, да се овај и на његовоме лицу црташе. Баш си чудноват, Јосиме! . . . као дете! промрмља Наум слежуђи раменима. Јосим подиже обе руке у вис, као да Наум викаше сувише јако: — Само кад си ти сретан; рече тихо гласом, који тешко излазаше из груди. Био је сада блед у лицу, изнемогла гласа. Гњев је био ишчезао, и Јосим се полако спусти на једну столицу. У соби владаше тишина. Лавеж паса допираше из даљине; једне таљиге пројурише улицом те сва кућа задрхта. Наум посматраше Јосима и опажаше да се је овај нешто на мах смирио. Мало доцније Јосим подиже главу и мутним погледом погледа Наума, — који беше увек задовољан.