SRĐ

— 168 -

II. То је било кишовитог јутра месеца новембра. Оба су писара већ радили за својим столовима, кад Јосим уђе у канцеларију. Седнувши на свој сто до сама прозора, секретар стаде отварати писма која нађе на столу; кад их све прегледа он се обрати млађему писару: — Мићићу имаш ли овде какве новине? Овај му их' пружи неколико. Јосим запали цигарету и стане читати новине. У канцеларији беше топло и владаше тишина. Кишне капље котрљале су се на окнима, а у даљини преко кућних кровова опажала се код Бежаније разливена Сава. — А! знате; рекне мало доцније Мићић тргнувши се, видео сам Наумовог суседа. Изгледа да му је рђаво . . . Ићи ћу да га обиђем. Јосим гледаше Мићића преко раширених новина. Кад виде да Мићић нема ништа више да каже, он подиже веће и отвори једне друге вовине не рекавши ништа. Беше шести дан да Наум није дошао у канцеларију. Његов је сто био празан. На наслону столице стајао је жут капутић који је облачио за време рада, а календар, на коме је сваког јутра прецртавао минули дан свог живота, имао је шест непрецртаних прошлих дана. У последње доба био је јако ослабио Наум. Новаковић. А и у кући му није све ишло понајбоље; пре неко доба гушобоља му је била однела једног синчића; свастика му је сада живела у кући и он је издржавао, јер јој је муж био умро, и она остала без игде ичега. — Како хоћете да се тако штогог доведе у ред! довикну други писар, постарији човек великих очију, без израза и ћелаве главе. — Погледајте! погледајте! молим Вас господине Пантелићу! говораше писар приближујући се секретару и ударајући изврнутом руком по отвореноме акту. Можете ли Ви то појмити? Јосим баци поглед на акт који му писар пружаше, па се окрену, обриса руком маглу са окна, и загледа се у даљину. Писар се тада обрати Мићићу.