SRĐ

— 169 -

Јосим задовољно пушташе дим кроз нос и гледаше у вис како лебди као раскинута паукова мрежа, кад му послужитељ јави, да га један човек моли да изиђе напоље. Кад се Јосим врати у канцеларију, после неколико тренутака, дошавши до Мићићева стола, пружи једну хартију са црним оквирем, и рекне: — Умро Наум. — Хајде! рече полако Мићић изненађен. Онај други писар подиже па сагне главу. Не рекавши ништа више, Јосим седне на своје место и рашири једне новине. Мићић гледаше у тај комад хартије са црним оквирем као да не могаше да верује, да је смрт однела Наума. Мало доцније Јосим га запита: — Кад му је пратња? — Сутра у три часа. — Јавићемо, да нећемо ни доћи у канцеларију. Јосим се шетао по канцеларији с рукама у џеповима, чинећи примедбе на главне вести из новина. Мићић га гледаше чудним погледом, јер не могаше да разуме, да Наумова смрт није ни за један тренутак зауставила на себе Јосимове мисли. „Наум је био његов добар пријатељ; мишљаше Мићић. Повише су година били заједно у овој канцеларији, па како то сада да га ни најмање не дирне та изненадна смрт!" ... Кад је подне било близу, Јосим зовне момка који му подржи капут. Кад остави канцеларију Мићић се загледа у затворена врата. У осталоме, сажалење, а нарочито сажелење према једноме покојнику коме се више не може помоћи, то је пре нека душевна слабост . . . промрмља Мићић слегнувши рамена и погледавши другога писара. * Поноћ је била превалила а Јосим се још не беше вратио кући са Наумове пратње. Мица је била непрастано на ногама; служавка јој је правила друштво до неко доба ноћи, кад је она пошла да се одмори. Шетала се узнемирена с једног краја собе на други, из једне