SRĐ

УНИВ БтЛИОТЕКА и. Bp .JlJAi

S R Đ

God. IV. Dubrovnik, 30. Aprila 1905. Br. 7. i 8.

* * * — ДР Кујачић. Бјеше баш негдје око девет сати прије подне. Сам у својој радионици читах Cullei're-ове: Les frontieres de la folie", кад ошкрину врата од собе слушкиња, промоли главу и рече: — Тражи вас некакав човјек. Упитај шта ће. — Он жели да вас види и вели да вас нешто пита. Сигурно ће бити неко да пита за какво своје болесно чељаде, тако сам одмах помислио, јер је то с малим изузетком свеопћи обичај у нас. Болесници ријетко долазе доктору сами, него ако се ко разболи, то долази неко од здравих да упита за „траву". Болест се распознаје по дугој причи, коју ти сељак почне бог те зна одкад, па пошто исприча онда се обично закуне у потврду да је, што је казао, истинито „е Бога ми све то кажем ко под јеванђеље, па ћеш ми знати, има ли „траве" од те болести". Саћем низа стубе и већ први поглед, којим опазих уз врата снужденог сељака, показа ми, да није обични посао. — Шта ћеш, мили? упитам га ја. —- Господине, сатро се један, па сам дошао, не би ли му штогод дао. Да опростиш, има три дана, да не иде ни вода ни 'рана од њега, то га мучи, душу му узе, а залуду, био је као најбољи момак у селу. — Јесте ли га донијели? — Не, господине, Бога ми; коња се није мого држати а војска је у И. Д., бере јапију за мост, знаш на Смоковац, па сам дотрчо теби, не 6и ли Бог и ти . . . . — Је ли се сломио гдјегод? ^ < \ >- •<' X . _ / - , Ч\ 17 iv' ■• - I