SRĐ

- 277 —

Isto pak večeri, ali đocnije, vide Robert drugu osobu što oprezno ulazaše u negovu radionicu. — Sto noćeš Rozino"? — Evo gospodaru jedan listić što mi bi naloženo da odnesem na poštu. Na listiću jo bilo napisano: Gosp. Lavu Berneri, a rukopis bijaše Kamilin. Robert učini sa ovim listom isto što bijaše učinio sa Lavovim; u ovomu je stalo napisano samo ovo: „Čekam Vas sutra na večer u 9 ura". Rozina odnese listić, ponovno zapečaćen, na poštu; u nezinom špagu čulb se zveketane obilnog novca, što dobi od gospodara za svoju nevjeru. — Sastanak, i — u kući mojojl Kolika besramnost! govorio jc Robert uređujući svoje male puške, koje je u onaj čas dobro nabio. Na devet ura u večer ! Ma baš lukavo promiš]eno : ja odlazim svaku večer na 8 u klub, i rijetko da se vratimprije ponoća. Ali moje puške ne će me bar one izdati, mrmjaše da|e, razgledajući ih nekim osobitim zadovojstvom. Među dvoranom za posjete i ložnicom Robertovom, stala je jedna mala slijepa sobica, koja je spajala oba ova prostora. Imao je namjeru da se u njoj sakrije iza kako bude ženi i služinčadi pokazao, da je otišao kao obično u klub. Lav dođe na sastanak sa tačnošću pravog jubovnika, i to deset časa prije roka. Kamila mu ponudi stočić i, ne dajući mu vremena da sam započme govor, reče: — Ja sam mislila, gospodine, da pošteni čovjek irna samo jednu riječ: Vi mi bijaste obećali da nećete više nikada niti pokušati da me vidite. — Ali Vain ja ne bijah obećao da ću Vas ikada prestati da Jubim; a kad saznadoh da ne bijaste sretni . . . — Ja, ma ko Уаш to reče? — Svak to govori; a gospo, kad se u društvu . . . — Društvo jo odviše dobro da se sa nmom bavi, i ako ja za n ne marim . . .