SRĐ

- 314 —

владању цетињских владика, ипак говоре и пишу, да су и те владике владале. Има л' таквог чуда и такве чудновате загонетке још гдје-год на овоме свету? . . . ."') Ето тако Руварац открива и утврђује нове мисли: признаје да не зна ништа о ономе, о чему хоће да дебатује, и из тога „ништа" ствара, или још боље обара, нешто крупно, јер се тако унапријед зарекао да обара. Стари Зећанин са великим патњама, жртвама, цијеном крви и суза, пренесе сретно сачувану заставу своје независности са Жабљака и Обода на висину Ловћена, и око те светиње народне завјетне мисли и тежње окупљаше: „Заточнике мријет навикнуте, Да гинемо и крв прољевамо, И јуначки аманет чувамо Дично име и свету слободу". А калуђер српски, чувар српске цркве, те мајке спаситељке: народности, вјере, мисли и слатке ријечи, битног печата јединства народног — ето пошто-пото хоће, да му, у хатор непријатељу, скрха то најсветије знамење вијековне незахвалности, које на мртвој стражи стражари и крвљу обли камен свој. Ни то није доста српском критичару, већ он хоће својом жаоком да боцне у чисто народни осјећај, „те би — вели он — Боже опрости, могао човјек лично помислити, да ти данашњи Црногорци и нису поријеклом чисти Срби, већ нека смеса хрватскога и српскога народа" u ) Виђите празновјерност: „мучећи се и тражећи и истражујући — та очи ми побељеше од тражења и истраживања и пиљења, читања и прочитавања, не једанпут или три пут, или десет пута, већ по десет пута десет једнога места у којој листини, кад није нужно и није главно да се зна шта пише и шта се каже у листу или листини, или шта кажу и пишу сувремени догоћаји или писци о том догоћају" . . . 3 ) — Жив ми Тодор, да се води говор. Ево у оваквом је правцу Руварац најзанимљивији за наше читаоце, којом приликом у своју историјску грађу уноси и иронисање над мргвијема. Та он је драстичан и вулгаран и онда, кад расправља о пошљедњем

') Monteneg'rma стр. 70. 2 ) Montenegrina. стр. 130. ') Ibidem.