SRĐ

ХЕНРИХ ХАЈМЕ KfiO ПЈЕСМИК. Пригодом 80-обљетиице његове смрти. ***** ********* ВШГГЕР барон ЉУБИБРАТИЋ.

I. Мјесеца фебруара године 1856. доврши у Паризу свој невољни живот један од најдаровитијих пјесника модерне њемачке литературе: Хенрих Хајне. За живота, а и послије смрти, имаше доста пријатеља, али још више непријатеља. Док га једни славили као највећега лирскога пјесника послије Гете-а, други га за живота грдили, а послије смрти његову успомену у блато ваљали. То непријатељство, ту мржњу не навукоше на њ његови нападаји на Нијемце, нити фриволност и неморалност многих његових пјесама. Огорченост та против Хајне-а има других, дубљих и оправданијих разлога. Хајне бијаше и по оцу и по мајци израелићанин. Премда га мајка у вјерском погледу веома озбиљно одгојила, ипак то' није спријечило да пријеће на католичку вјеру. Да је он вјером окренуо једино да учини бољу каријеру, да он тај свој толико знатан корак није озбиљно схваћао, најбоље доказује његово писање послије покрштења. Налазећи се Хајне у Тријенту, походи и величанствену стону цркву тога града. Ево што о томе пише у својим Путописима (Reisebilder) (III. 15): Овака је стона црква са својом подушеном свјетлости и са својим хладним вјетрићем управ угодно боравиште, кад жарко на пољу сунце свијетли и шаље тешку спарину Могу казати што хоће, католицизам је добра љетна вјера. Лијепо је лежати на клупама ове старе стоне цркве, ту уживамо хладну побожност, посвећену слатку дангубицу, молимо, сањамо и гријешимо у мисли. Госпе климају таким праштањем из својих ниша (издубака), што више